Први међу једнаких 250 народних посланика или трећи човек по моћи у држави, који може чак и да замени председника Србије – улога председника Скупштине Србије има своја различита лица.

„Први међу једнакима, апсолутно – тако сам ја доживела ту функцију.

Формално јесте трећи човек у држави, али се тако не доживљава, јер ни парламент, као ни многе друге институције, код нас нису изграђене“, каже за ББЦ на српском Наташа Мићић, председница Скупштине Србије која је више од годину дана обављала и функцију председника Србије.

Док је уобичајено задужен да води седнице Скупштине, представља ову институцију и расписује председничке и локалне изборе, у ванредним околностима први човек парламента преузима и председничку улогу – када је председник спречен да је обавља, или није изабран.

За његов избор потребни су гласови просте већине од 250 посланика.

У претходном сазиву Скупштине, председница парламента била је Маја Гојковић из Српске напредне странке (СНС), а председник СНС-а Александар Вучић најавио је да ће у новом сазиву ту функцију обављати Ивица Дачић, лидер Социјалистичке партије Србије (СПС).

Колико је утицајан председник Скупштине

Оливер Дулић има једногодишње искуство председавања Скупштином Србије, од маја 2007. до јуна 2008. године.

Као кандидат сложене коалиције његове Демократске странке (ДС), Демократске странке Србије (ДСС) и Г17 плус, присећа се да је са функције имао снажан утицај на политичке токове.

„Ми смо тада креирали политичке токове јер смо инсистирали да се држимо закона, рокова.

Извршна власт минимизовала је обавезе да се утемеље независне институције, али сам инсистирао да се доврше питања попут избора чланова Уставног суда – да се довршимо као држава.“

Ипак, Дулић напомиње да је данас ситуација другачија.

„Данас то није случај јер извршна власт доминира над парламентом, а парламент је проточни бојлер где се само доносе закони.

Тада то није био случај јер смо ми имали праву коалициону владу са различитим центрима моћи, а имали смо и снажну опозицију.“

Оливер Дулић данас није активан у политичком животу већ је посвећен каријери ортопедског хирурга у Клиничком центру Војводине.

Са њим је сагласна и Наташа Мићић, доскора посланица Либерално демократске партије (ЛДП), која је на челу Скупштине била од децембра 2001. до јануара 2004. године.

„Не учествује председник Парламента у великој мери у креирању агенде – и даље у Србији влада има већи утицај на креирање политике.“

У последње две деценије, социјалисте је на челу Скупштине представљала Славица Ђукић Дејановић.

Део јавности је памти као успешну у смиривању узаврелих посланичких страсти, а она је сагласна да је функција веома значајна у целом систему.

„Доминантна функција председника је да поштује Пословник о раду и да атмосфера буде таква да се не нарушава достојанство Скупштине, а да се чује што више различитости у ставовима.

То је увек деликатан посао, јер се често рад посланика гледа само кроз пленум, а заправо је рад одређених тела у Скупштини, одбора, група пријатељстава изузетно захтеван – председник мора имати увид у све то“, каже она за ББЦ на српском.

Многи председници Скупштине Србије у последње две деценије остварили су даље политичке каријере после одласка са тог места.

Томислав Николић поцепао је радикале и основао СНС, па постао председник Србије.

Оливер Дулић постао је министар заштите животне средине, а Славица Ђукић Дејановић министарка здравља па министарка без портфеља задужена за демографска питања.

Небојша Стефановић постао је министар унутрашњих послова и први потпредседник Владе Србије.

Ко је Ивица Дачић, кандидат за председника Скупштине

Шта су били изазови за председнике Скупштине

Док ће предстојећи сазив парламента бити практично без опозиције у скупштинским клупама, Наташа Мићић је 2001. године пред собом имала другачију ситуацију.

„Први демократски сазив после петооктобарских промена није упоредив са било којим другим сазивом јер се тада водила рововска борба владајуће већине и опозиције.

Пословник је био другачији, расправе о сваком закону су трајале од три до пет дана – више се радило и било је теже.“

Владајућа већина Демократске опозиције Србије (ДОС) тада се лагано крњила – на почетку мандата, владу је подржавало 176 посланика, да би се на крају мандата дошло до тесне већине од 131 посланика.

„Дешавало се да смо за гласање доводили посланике малтене са операционих столова, морали су да присуствују људи који су у породици имали смртни случај.

За рад, а не само за одлучивање, била је потребна присутна већина и то је било тешко одржати у сваком моменту.“

Дубоко подељеним парламентом председавао је и Оливер Дулић – неслоге у владајућој већини давале су додатну динамику већ затегнутим односима са опозицијом коју је тада предводила Српска радикална странка (СРС) коју су већином представљали данашњи напредњаци.

„Без обзира на критике које су тада постојале, то је био прави парламент – у њему се водио дијалог власти и опозиције, опозиција је имала своје време да промовише своју политику па је чак и доминирала парламентом.

Ми смо желели да експрес-лонац који је кључао у друштву буде решен тако што је свакоме допуштено да делује у складу са својим политикама, па је то био парламент који је личио на парламенте у развијеним европским државама.“

Председници Скупштине Србије од 2001. године

Славицу Ђукић Дејановић посланици памте као председницу Скупштине која је умела да се избори са жестоким расправама.

„Неопходан је смисао за уважавање различитости – толико различитих тенденција, покушаја наметања сопствених ставова као јединих исправних међу 250 људи који су имали индивидуалне карактеристике и партијске боје изискивали су много стрпљења и много разумевања.

Ја сам у једном моменту отишла да обиђем патријарха Павла, он ми је дао благослов – имам утисак да ми је и то помогло“, открива она за ББЦ на српском.

Наташа Мићић будућем парламентарном лидеру саветује – добре живце.

„Мора да има пуно стрпљења, да слуша и поштује процедуру, да буде објективан и непристрасан.

Мора да брзо мисли и реагује на ситуације.“

Искуство Оливера Дулића говори да је за председника скупштине неопходно да уважава разлике.

„Имали смо снажну опозицију – радикали су били агресивни и антисистемски, противили су се европским интеграцијама, па су стрпљење и толеранција били веома важни.“

Ипак, Дулићевом далеком наследнику на месту председника Скупштине посао ће бити олакшан јер у посланичким клупама практично неће бити опозиције.

„Данас парламент не постоји, данас је све у рукама једног човека – све је подређено политичкој вољи једног човека.

Потпуно је свеједно ко је председник парламента, ко су шефови посланичких група – времена су неупоредива“, закључује Дулић.