Od 39 medija koji nisu našli kupca (28 odsto po jednačini Saše Mirkovića), prema nekim nezvaničnim podacima 13 je već ugašeno, među njima i agencija Tanjug oko čijeg gašenja se digao veliki cirkus, a četiri firme su promenile delatnost i više nisu mediji
Preostala 22 medija, među kojima je otprilike isti broj onih koji u proces privatizacije nisu ni ušli i onih za koje nije bilo kupaca, u svojevrsnom su limbu. Ili će njhove akcije biti besplatno podeljene zaposlenima, ili će biti ugašeni. Lokalne samouprave su bile obavezne da prestanu sa finansiranjem ovih medija najkasnije 31. oktobra, pa su oni sada bez prihoda. Medijska koalicija je čak osporila njihovo pravo da učestvuju na konkursima lokalnih samouprava za projektno sufinansiranje, jer su, kao, državni mediji.
Neki od njih nisu dobili rešenja o obustavi privatizacije i raspisivanju javnog poziva za upis besplatnih akcija, bez čega je, inače, nemoguće započeti ovaj proces.
Akcije besplatne, ali ih nema
Da bi do podele akcija uopšte došlo, prvo mora da bude razrešen sukob između Ministarstva za kuturu i informisanje i Agencije za privatizaciju, jer ova dva državna organa razliito tumače zakone. Ministarstvo se drži odredaba Zakona o informisanju i medijima koji kaže da se sve akcije dele zaposlenima, a Agencija Zakona o privatizaciji koji određuje da se zaposlenima može podeliti najviše trećina akcija, ostatak se prenosi Akcijskom fondu.
Agencija je tako i postupila u slučaju podele akcija zaposlenima u RTV Vranje gde, kao i u još nekim kućama, namerno nisu ušli u privatizaciju, računajući upravo na ovu mogućnost. Nevolja je i što po Zakonu o informisanju svi preostali mediji u pretežno državnom vlasništvu moraju biti likvidirani. Dakle, rešenje Agencije, prenos većeg dela akcija Akcijskom fondu, znači automatsko gašenje.
Sada već bivši direktor Agencije za privatizaciju Ljubomir Šubara rekao je svojevremeno da je Agencija sve uradila u skladu sa propisima, onako kako su to činili prilikom privatizacije svakog drugog preduzeća.
“Zašto bi mediji bili izuzetak? Mi smo uradili sve kako nalaže Zakon o privatizaciji koji je u ovom slučaju krovni propis,” rekao je Šubara.
To, međutim, nije istina, jer su Zakon o privatizaciji i Zakon o informisanju i medijima propisi iste snage, a kada dva takva propisa različito regulišu istu stvar, primenjuje se onaj koji je donet kasnije, u ovom slučaju Zakon o informisanju i medijima. Nije jasno kako su pravnici Agencije na ovaj način protumačili propise, niti zašto je toliko vremena potrebno da se ova prosta situacija razreši.
A da, umalo da zaboravimo da pomenemo da su mediji, nekim sasvim drugim povodom, pisali kako je Šubara blizak saradnik – Bratislava Bate Gašića, tačnije njegovog brata Bobana. Mislite da to ima neke veze?
Ko je koga prepoznao?
Postoji i problem što, prema podzakonskom aktu – Uredbi o prenosu kapitala bez naknade zaposlenima kod izdavača medija, koju je u julu donela Vlada Srbije, najveći broj zaposlenih uopšte nema prava na besplatne akcije jer je svojevremeno uzeo akcije javnih preduzeća (tzv. Dinkićev model), kao i gotovo svi tada punoletni građani Srbije. Nijedan od pet zaposlenih Radio Požarevca, na primer, nema prava na besplatne akcije. Isto je i u TV Tutin.
Državni sekretar Saša Mirković rekao je da je Radio Medveđa jedini medij u kojem su sami radnici prepoznali mogućnost da osnuju konzorcijum i postanu vlasnici svoga medija, “to je, nažalost, jedan jedini takav primer”.
Čudno je da Mirković nije “prepoznao” da su se radnici možda uzdali u iskrenost Vlade koja je u Zakon unela odredbu o besplatnim akcijama, ne shvatajući da je pomenutom Uredbom podela akcija praktično izigrana. Radnici Radio Medveđe, poslednjeg privatizovanog medija, samo su imali dovoljno vremena da “prepoznaju” da od poklona nema ništa i organizuju se drugačije.
Ministarstvo privrede je zbog ovoga kontrolisalo Agenciju, direktor Agencije je smenjen, na rešenju problema se navodno radi već mesecima, ali se kraj ne vidi. Pojavila se čak i infomacija da su za RTV Vranje i TV Smederevo spremljena nova rešenja, u skladu sa Zakonom o informisanju, ali da rukovodioci Agencije ne žele da ih potpišu. Nije ni čudo što u mnogim od ovih medija najavljuju gašenje.
Umnožavanje honoraraca
Posebna je priča sudbina radnika i radnica u ovim medijima, koja izgleda nadležne najmanje zanima. Od oko 2400 zaposlenih u medijima koji su bili u javnom vlasništvu, 870 njih, nešto više od trećine, odlučilo je da uzme otpremnine, u iznosu od 200 evra po godini staža ili četiri prosečne plate u Republici. Zaposleni, su mogli da iskoriste to pravo do završetka privatizacije, a zahtev za isplatu socijalnog programa je trebalo da pošalje poslovodstvo firme.
Naravno, ovo se nije odnosilo na honorarne saradnike, kojih je u mnogim redakcijama bilo gotovo isto koliko i stalno zaposlenih. Honorarci u sprskim medijima po pravilu dobijaju najmanje novca, a na njih se svaljuje najviše posla. Ima ljudi koji su i duže od decenije u ovakvom statusu, iako je to protivno radnom zakonodavstvu. Honorarci su u privatizaciji ostali nevidljivi, kao i uvek, osim kada treba nešto da se radi.
Ima i onih koji su napustili posao bez otpremnine, pa se računa da je bez posla zbog privatizacije ostalo vise od hiljadu ljudi.
Kada se pogleda situacija od medija do medija, upadljivo je da je iz nekog razloga mnogo više zaposlenih odlučilo da uzme otpremnine u medijima koji su kasnije prodati, nego u onima koji nisu našli kupca. Tako je Nišku TV napustilo 72 od 80 zaposlenih, a RTV Pančevo 57 od 63. Baš zgodno, da nove gazde ne bi imale trošak rešavanja problema viška zaposlenih.
Veliki broj medijskih radnika nastavio je da radi svoj posao i posle uzimanja otpremnina, a ostali i kada su lokalne vlasti prestale da finansiraju svoje medije (u nekim medijima od tog trenutka prošlo je i po četiri meseca), dakle volonterski, sve dok nije došao novi vlasnik. Novi vlasnici, koji nemaju nikakvu obavezu prema ovim ljudima, sada biraju koga će od njih zadržati, mahom po jednomesečnom ugovoru. Praktično, sada su svi honorarci.
Uz to, postoji i tridesetak zaposlenih u pet medijskih preduzeća kojima je Ministarstvo rada osporilo pravo na otpremnine, navodno zato što su prekasno poslali zahteve za uključenje u socijalni program, odnosno kada je već održana licitacija na kojoj je pronađen kupac. Takvi su nedeljnik Pančevac, Informativno-propagandni centar Kula, RTV Inđija, RTV Kruševac i Radio Valjevo.
Oni su uputili prigovor na ovakvu odluku Ministarstva, pozivajući se Zakon o privatizaciji kojim je propisano da je postupak privatizacije sproveden kada novi vlasnici potpišu kupoprodajne ugovore, uplate izlicitirani iznos i registruju se u APR-u, a ne, kako tvrdi Ministarstvo, uspešnom licitacijom. Još nije poznato kako će se završiti ova priča.
Prodaja i predaja
Osim razvlačenje imovine ugašenih medija, kao u Somboru, gde je, kako tvrde zaposleni, privatna radio stanica, osim prostorija, uzurpirala i opremu Radio Sombora, kao i nedopustive činjenice da su arhive prodatih medija, koje svakako predstavljaju dobro od javnog značaja, prešle u privatne ruke, za sada najvidljivija posledica medijske privatizacije je ugroženost javnog informisanja na manjinskim jezicima, što je najizraženije u Vojvodini.
Ekspertkinja za medije u Novosadskoj novinarskoj školi dr Dubravka Valić Nedeljković izjavuila je da je u Pokrajini izgubljeno deset radio ili televizijskih programa na mađarskom jeziku i pet na slovačkom, a ugašeni su i neki na rumunskom, romskom i nemačkom. Dodajmo tome i bunjevački jezik, na kojem je emitovao Radio Sombor.
Ali, ne trpe samo manjine, na lokalnom nivou je ugroženo informisanje svih. Možda je posledice privatizacije medija najbolje sumirao Milan Stanimirović, odbornik Skupštine opštine Vrbas, na sednici na kojoj se odlučivalo o gašenju RTV Vrbas, rekavši da privatizacija medija predstavlja snažnu pretnju daljem razvoju demokratskog društva.
“Dozvolili smo da dođemo u situaciju da medijske kuće prodajemo i predajemo u ruke tajkunima ili strancima, ili da ih ukidamo, ne razmišljajući šta je interes javnosti „, rekao je tada Stanimirović.
Teško je, posle svega, razumeti ocenu Zorana Sekulića, predsednika Upravnog odbora Asocijacije medija, koji je nedavno rekao da je na delu pokušaj rušenja procesa medijskih reformi. Jer, gotovo sve do sada opisano posledica je upravo zakona koji je propisao obaveznu i hitnu privatizaciju, i zabranio javno vlasništvo u medijima.
A predstavnici novinarskih i medijskih udruženja, pa i Asocijacije medija, tvrdili su da su medijski zakoni usvojeni prošle godine pravljeni pretežno prema njihovim rešenjima.
Autor: Izvor: NUNS
