Zabava

Ljubavne priče beogradskih grafita

Zidovi govore najzanimljivije priče. Dovoljno mi je samo da ih posmatram sa nešto više pozornosti, i otvaraju se čitavi zapleti.

Trg Slavija, novembar 2009. Grafit koji više ne postoji.

Pre nešto više od pet godina, počela sam da prikupljam ljubavne narative zapisane na zidovima Beograda, a kasnije i drugih gradova. Kao njen svedok, moj cilj je da zabeležim tu priču koju vidim, pre nego što zauvek nestane ljuštenjem boje, novim slojem farbe ili rušenjem zida.

Ljubav je najstrašnija i najlepša stvar na svetu. Zato su za mene neke priče beogradskih zidova romantične i nežne, a neke okrutne i bolne. Ni jedna od njih mi nije dala odgovor na večno pitanje „Šta je ljubav?“ za kojim nekad svesno, a nekad podsvesno tragam. Ali je svaka od ovih fotografija na specifičan način određuje.

Grad u kojem živimo mogao bi da bude bolje i zanimljivije mesto, samo ako dopustimo čulima da registruju stimuluse koje često otpisujemo kao smetnju, grešku, žvrljotinu i nebitnu senzaciju, da parafraziram jednog velikog kompozitora.

Vremenom, počela sam da „čitam“ ljubavne priče u svemu na šta naiđem na ulici – flekici na zidu, plastičnom cveću zgužvanom u obliku srca, navijačkim grafitima. Beležeći ove prizore uvek dostupnom i ne tako kvalitetnom kamerom mobilnog telefona, pokušavam i da na Tumblr blogu kreiram novi narativ u svakoj od fotografija, da u njih učitavam nove priče, zaplete i rasplete.

„Kada vidim da nešto nije lepo zapitam se zašto nije lepo. Nema nikakvog razloga. Kada počne da nam se dopada ono što nam se ne dopada, svet je mnogo otvoreniji“ (Džon Kejdž).

Izoštrite čula i videćete ove priče, gde god pogledate.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh