Foto via Flickr
Sedeo sam kod ortaka, tačno se sećam tog dana, bila je kasna noć, rano jutro, znate to doba, ako ne znate, nema veze, ko da niste ni živeli. Bili smo kod ortaka na gajbi, umorni svako od svog sranja i podgrevali smo se jabukovačom. Seli smo da odgledamo par filmova. Život je za moju generaciju prazan ko flop od sinoć, tako da smo ceo život samo kenjali o filmovima. A da bismo kenjali o filmovima, morali smo i da ih gledamo. To veče, zato ga se i sećam tako dobro, smo zaboli film o raspadnutim matorim ortacima sa ispraznim životima koji ne prestaju da prave sranja. Pre nego što pomislite da smo nosili rolke i gledali crno-bele francuske filmove, odma da vam kažem da smo sedeli u blokovima u trešama i gledali tada najnoviji film onog batice što je posle pravio onu Mamurluk seriju filmova. A i ti filmovi su jedan na jedan naš život, samo smo mi posle svadbe bili mamurni u Bumbarevom Bregu, a ne u Bangkoku. I u tom filmu ima ta scena kad otimaju ortake kombijem i svi ti smešni ortaci sede u kabini i neka muzika drnda ispod i mi svi gledamo i zastanu sve te čaše sa jabukovačom, i, čekaj, čekaj, koja je ovo stvar? I čujemo koja je stvar.
U tom trenutku sam se otreznio. Kad sam čuo Master of Puppets u Ej-list holivudskom ostvarenju, na jedan, ni manje ni više nego u komediji, shvatio sam da je to, što se kaže, to. Nema više zajebancije, očisti krmelje iz očiju, digni glavu, zavati prstima pod pazuh i pomiriši ih da proceniš da li je vreme za tuširanje. Kada sam čuo Metaliku u filmu Stara Škola, titl na diviksu mi je jasno govorio, blicajući u moj mozak: detinjstvo je gotovo. Vreme je da odrasteš mali veseljače.
Obey Gargamel.
Danas, kada se navršava trideset godina od izlaska albuma Master of Puppets, ja sam uravnotežena, odrasla osoba, odgovorna od glave do pete i fali mi samo još malo team-buildinga pa da se skinem do gole kože kao Vil Ferel u Staroj Školi i potrčim niz ulicu Braće Jerkovića, sve vičući WE ARE STREAKING! Kada je album izašao, naravno, bio sam premali da bih ga uopšte i pojmio i verovatno sam jeo sline u parteru levo Doma Sindikata dok sam gledao rasprodatu predstavu Štrumpfova u izvođenju ocvalih Sedmorice Mladih sa specijalnom gošćom Suzanom Mančić. Ali, samo dvadeset godina kasnije, u njenom prvom seks tejp skandalu, bio sam dorastao da pomno pratim digitalizovani greb sa vehaesa. Da, bacali su mi smegmu u oči sineasti od Votersa, preko Pasolinija i Tinta Brasa sve do von Triera i Suzanin izlet u svet Paris Hilton i Severine mi nije doneo ništa novo. Čak i fusnota na koji način je Štrupfeta na kraju završila sa Gargamelom nije mi držala pažnju. Pažnju mi je držala činjenica, da je audio deo video zapisa bila Metalika.
Kad se Lars požalio američkom senatu oko ugrožavanja autorskih prava pokrenuo je lavinu oko kontrole sadržaja na internetu koja će se preneti u IRL i završiti čipovanjem fetusa u trećem tromesečju u okruženju veselom kao u The Handmaids’ Tale.
Paster of Muppets
Master of Puppets vinil nikada nisam kupio. Dobio sam album od teče na kaseti i nikada nisam znao kako se koja pesma zove. Za mene, Master of Puppets, za mene, u mojoj glavi, ta pesma se zove FASTER! FA-STER! Ja sam čuo faster, a on peva master i tako ti je to. I onda dagda da da daga dam da da. Posle sam ga kupio kao bugarina kod skca na kompilacijskom CD sa Slejerom, Ajron Mejdinom, Smrtom od Napalma i Sepulturom. I do danas, danas kada su net preplavili šerovi povodom tridesetogodišnjice ovog albuma, nisam bio siguran da li je to onaj album na kom su grobovi ili onaj na kom se ruši statua pravde. Meni je to bio mjetal, i ostao mi je mjetal, iako mjetalac nikad nisam bio. Nekima je Paster of Muppets najvažniji mjetal album ikada, nekima nije ni u top pet najboljih Mjetalikinih albuma, meni je jednostavno bio u skladu sa onim što sam očekivao. Ovo zvuči glupavo od osobe koja nije mjetalac, ali meni je uvek u tom mjetalu postojao nesklad između muzike i onog što se vidi na omotima.
Na albumu je skelet sa sranjem prikovanim na oči i vilicu i nosi prljavi novac zlim pokretačima svetskih događanja, a na snimku neki batica Dejv. Ili čupavi zombi koji maše krvavom sekirom na albumu, a na snimku neki ortaci koji pikaju fudbal. Ne ide to, brate. Metalika je prvi bend koji je svirao muziku u skladu sa svojim artworkom. Bučno i minimalno. Meni bar. Sad je verovatno lakše mladim mjetalcima koji imaju slični problem nesklada, jer postoji cela ova nordijska scena gde gitarista pojede pevača ili prateći vokali promene prirodni element kom se klanjaju u svom veštičijem leglu i natakare bubnjara na kolac sa sve upletenim mladicama imele u njegove kikice.
Napster of Puppets
Meni je Napster of Puppets negde i dalje na toj traci, bugarin se odavno izbrisao sam od sebe i dugo, dugo nisam slušao Mjetaliku. I drago mi je da vam kažem da sam Mjetaliku ponosno slušao na kaseti, bugarinu CD-u i raznoraznim mp trojkama skinutim, presnimljenim, kupljenim, narezanim i odštampanim BEZ ličnog nadzora i dozvole Larsa Ulriha, osobe koju samo Lone Ulrih može da voli. Lone mu je majka, ako niste znali, pokoj joj duši. A pokoj duši i rahmetli Napsteru. Ako je sada Peter Sunde digao ruke, da li se seća vremena kada su Lars, Džejms i Kirk kukumavčili kako ih Napster.com pljačka, uzima im hleb iz usta i cedi im nedozrele bubuljice sa leđa?
Kad se Lars požalio američkom senatu oko ugrožavanja autorskih prava pokrenuo je lavinu oko kontrole sadržaja na internetu koja će se preneti u IRL i završiti čipovanjem fetusa u trećem tromesečju u okruženju veselom kao u The Handmaids’ Tale. Jašući na munji, ova četiri jahača apokalipse srozali su se na nivo pratećih likova u nekom od brojnih isprdaka televizijske sage o Kardašijanima. Samo bi se mjetalikin serijal zvao Prekardašijani. Od St. Angera, preko pomirenja sa Dejvom i cirkusa sa Truhiljom do tektonskog pomeranja obuhvatnosti pojma “ najgore od najgoreg„, Mjetalika je stigla i da postane najbolji drugar jednog gospodina s juga. I sve to vreme, nisam slušao, niti čuo taj bend. Dok se nije pojavio jedan gospodin s mercedesa.
Master of Disaster
Izdaleka se čulo kako gruva Master of Puppets, uvećano akustikom praznog beogradskog trga i ogromnom brzinom iz pravca palate Albanija crni kabrio je svišnuo i, driftujući onim prcoljkom od skretanja između hotela Balkan i Moskva, zalomio u Balkansku. Iz njega trešti MoP, vide se crne lokne namazane gelom, po ‘talijanski i crne naočare. Ceo eon kasnije kada sam se spustio niz Balkansku, čujem iz daleka, ne daire, već Enter Sandman. Ulazim u Gepratovu i kako se približavam čuvenoj prodavnici muzičke opreme u kojoj su prodavci nečuveni snobovi u muzičkom svetu, veći snobovi čak i od Džeka Bleka u High Fidelity, vidim kako iz radnje izlazi Aco Lukas sa Moog Vojadžerom pod miškom i uskače u svoj kabrio iz kog urla Hetfild. Nau aj lej mi daun tu slip.
Na stranu činjenica da veliko je carstvo Aca Lukasa i da je on odavno transcendovao iz cara u carinu, ovaj prizor me je podsetio ko su ostali ljudikoji slušaju Mjetaliku. Ovaj nagon ljudskog bića koji je svoju apoteozu doživeo u hiBsterima koji prestaju da slušaju bend istog onog časa kada se ime benda dvaput spomene u razgovoru uz kafu uvek je bio prisutan kao mali strahić – posebno među osobama koje slušaju bendove kao Radiohead. A kad je Mjetalika došla na stadion Je Ne A, videlo se ko ih sluša. Oviortaci u snejkpitu, ne hvala.
Master. Master.
FASTER! FA-STER! i dalje ostaje jedna od pesama koje su obeležile deo mog života. Onaj detinjasti. Znači, nešto jače od trideset godina. Nisam znao da je prvi platinasti tiraž jednog treš metal albuma, nisam znao ni šta je treš metal. Nisam znao ni ko su Metalika ni da im je to poslednji album sa Klifom Bartonom. Nisam znao ni ko je Klif Barton. Nisam znao ni da je danas trideset godina od izlaska ovog albuma dok me internet nije zasuo člancima. Internet koji će uskoro prestati da postoji zbog Metalike i osoba koje je slušaju. Ali kada sam čuo FASTER! FA-STER! u filmu Toda Filpsa, u holivudskom hitu Toda Filipsa, znao sam da je moja generacija došla na svoje. U Holivudu su moji vršnjaci počeli da stavljaju moju muziku u naše filmove, svuda u svetu su ljudi mojih godina uvodili svoje države u unije, paktove, otvarali poglavlja i zatvarali naftne bušotine i fali im samo malo team buildinga pa da se skinu i goli zapiče niz Wall Street sve vičući WE ARE STREAKING. Svuda u svetu je prošlo trideset godina od izlaska Master of Bluster i, dok moji vršnjaci u svetu polako ulaze u krizu srednjih godina, u Srbiji, Master of Puppets još nije izašao, a moja generacija tek polako izlazi iz detinjstva. Pravo u penziju.
Master.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
