Foto: autorka

„Život u Kanadi je super ako imaš 80 godina i slomljen kuk“. Ovako moja drugarica Ema Biković vidi život u zemlji gde, po nekim podacima, ima izmedju 80,000 i 180,000 iseljenih Srba. Ovaj broj se razlikuje u zavisnosti od toga da li gledate podatke Zavoda za statistiku iz Srbije za popis iz 2011. godine ili neke druge, manje zvanične informacije.

Emini roditelji su se preselili u Kanadu kada je imala 13 godina. Pobegli su od rata i loše situacije koja je to vreme vladala Balkanom. Ema se 2008. godine vratila u Beograd iz Toronta. Dobila je posao kao novinarka. Mogla je da bira – da li će da ostane u Torontu i da radi u sterilnoj novinarsko-finansijskoj redakciji ili će da dođe u Beograd i radi za malu balkansku novinarsku mrežu. Ona se odlučila za Srbiju jer, kako sama kaže, „nisam se videla u toj sterilnoj redakciji i poslu koji traje od 9 do 5.“ Mala balkanska agencija joj je nudila rad od kuće i solidnu platu za to vreme u Beogradu.

I kaže da bi ponovo donela istu odluku.

– Da nisam imala svoju banana državu u koju bih mogla da se vratim, ja bih smislila neku drugu banana državu u koju bih otišla – priča mi Ema.

Za sebe kaže da je milenijals, odnosno, da pripada takozvanoj generaciji Y. Ova generacija je česta tema novinskih članaka i statistike u inostranstvu, a u jednom trenutku je priča stigla i do Srbije. To su ljudi rođeni početkom 1980-ih godina pa nadalje. U trenutku kada je ta generacija stasala da počne svoj radni vek, svet je zahvatila recesija. Ema objašnjava da su njeni vršnjai „ljudi koja nikada neće moći da zarade onoliko para koliko su njihovi roditelji zaraditi.“ Na nastanak Y generacije je uticala kombinacija društvenih, tehnoloških i ekonomskih faktora.

Ema kaže da nije samo recesija u pitanju, ona velika iz 2008. godine, pa onda i svi drugi potresi koji su usledili na tržištu. Od tada se svetska privreda „nikada nije oporavila… U pitanju je i dot-com bubble iz 2001. godine.“

– Od tada je tržište rada oštećeno, jer postoji veliki broj obrazovanih ljudi, malo je posla, a nekretnine su poskupele. Na primer, nešto što je vredelo na tržištu nekretnina u Kanadi 180,000 dolara 2001. godine, sada košta 450,000 dolara, a plate su ostale iste – priča mi.

Kada se uzmu svi ovi faktori i kada se zna da su deca rodjena osamdesetih odrasla sa dozom idealizma u društvima gde su njihovi roditelji radili, podizali kredite, kupovali, jasno je zašto generacija Y nema želju za materijalnim stvarima i zašto nemaju poverenja u institucije, vladu i korporacije.

– Oni nemaju poverenja u konglomerizam. Ranije se znalo, domaćice kupuju Loreal, Maybelline, ali kod ove generacije sada više ne postojilojalnost brendu ili proizvodu, kao ni lojalnost partiji – dodaje ona.

Otuda je i političarima veliki problemda pronađu načine da bi pridobili milenijalse, jer su baš oni generacija koja utiče na ishod glasanja danas.

– Milenijalse na Zapadu zovu digital natives, digitalna plemena, oni su rođeni onlajn – smatra Ema, mada, naravno, nisu svi isti.

Oni veruju u nešto, svako na svoj način, i u različite stvari. Neko u zdravu ishranu, neko se bavi jogom, neko veruje u pisanje, ali svako od njih želi da istera nešto svoje i udruži svoj posao sa svojim vrednostima. Oni žele da žive u skladu sa svojim vrednostima. Mnogi od njih rade i po nekoliko poslova odjednom, ali nisu lojalni jednoj kompaniji. U nedavnom istraživanju koje je uradio Deloitte, samo u sledećoj godini jedan od četiri zaposlena milenijalsa bi dao otkaz ako bi imao drugu opciju, a dva od tri ispitanika vidi sebe na nekoj drugoj poziciji do 2020. godine.

– Odlika ranijih generacija je bila depresija i korišćenje prozaka, a sada su ljudi anaksiozni i koriste ksanaks, jer nemaju vremena i stalno su u jurnjavi, pa im treba nešto da ih smiri – priča.

Ema im 36 godina i ne puši, konzumira alkohol umereno, bira organske proizvode i vežba tri puta nedeljno. Nije se udavala i nije u ozbiljnoj vezi . Tu i tamo smota neki džoint.

Prijatelji sa kojima je Ema odrasla u Kanadi su se zaposlili, zasnovali porodice i kupili nekretnine. Ali ona se ipak odlučila na malo drugačiji život. Ema kaže da generacija Y ulaže dosta u svoje obrazovanje.

– Ja sam takođe u velikom dugu, otplaćujem kredite za školovanje. Doduše, ta cifra je mnogo manja u Kanadi, nego u Americi, ali početi život sa dugom od 20 ili 30,000 dolara nije svejedno – objašnjava.

Emin originalni plan je bio da radi kao novinar i da napiše knjigu, „kao što su svi novinari nekada radili, ali taj format više ne postoji.“ Ali kako raditi od 9 do 5, kuvati za sebe, raditi vežbe i imati vremena za društveni život?

– Shvatila sam da se vrtim u krug i da je najbolje da radim ono sto svi klinci rade. Odnosno, da radim ono sto volim. Jedino što nisam puno anksiozna i ne pijem lekove, jer imam podršku roditelja, imam stan i nekako se provlačim – priča mi.

Drugi problem je što i u Kanadi sve više i više ljudi živi kod roditelja, jer ne mogu sebi da priušte nekretninu. I kada dobiješ posao danas, biće to probni, ili company test drive. Bukvalno te „provozaju“, pre nego što te angažuju za stalni posao. Sa probnim zaposlenjem ne možeš da uzmeš kredit, nemaš zdravstveno osiguranje, jer je poslodavcima danas skupo da sve ovo plaćaju radniku samo da bi ga zaposlili. Sve više kompanija angažuje ljude po potrebi ili po projektu.

– Da imam posao u Kanadi, imala bih odmor od dve, možda tri nedelje. A u Srbiji, kada sam radila od 9 do 5 u kompaniji, imala sam četiri nedelje odmora, koristila sam bolovanje jer sam bila na operaciji i četiri nedelje nisam radila. Ali i dalje je podjednako teško naći posao, u Srbiji ili u Kanadi – priča danas.

Ema se sada bavi nečim što opisuje kao freelance copywriting . Kao školovani novinar sa iskustvom, piše promotivne materjale, sadržaje veb prezentacija, saopštenja za javnost. Njen posao je, praktično, posledica smanjenja broja zaposlenih u kadrovskim i marketinškim odeljenjima samih kompanija. Jer, kada stvari krenu nizbrdo, prvi koji se otpuštaju su upravo ljudi zaposleni u ovim odeljenjima.

– Tehnologija nameće način na koji funkcioniše tržište, a pošto se tehnologija toliko sumanutom brzinom menja i nameće rokove koji su sve kraći i kraći i dolazi do recesija koje su sve kraće i kraće, svi ti ekonomski ciklusi se dešavaju brže i traju kraće, onda tu nema mnogo stabilnosti. Ali digital natives su odrasli uz to i ne znaju za drugo. Oni gledaju svoje roditelje koji imaju poslove i vide to kao neku drugu epohu – priča Ema.

Ema kaže da ima ljudi koji su se vratili iz Kanade.

– Stariji se vraćaju iz nekih svojih razloga, ali im je problem da se potpuno presele jer moraju da borave šest meseci godišnje u Kanadi da bi primali kanadsku penziju. Znam još neke ljude koji su se vratili iz Kanade za Srbiju. Ja sam otišla 1993. godine za Toronto. I iskreno, nije mi bio plan da se vratim u Beograd, ja sam samo htela da radim u novinarstvu – kaže.

Ema objašnjava i kako danas funkcionišu oglasi za posao u velikim korporacijama, barem u Kanadi. „Ako si velika firma i daš oglas da tražiš radnika znaš da će se prijaviti veliki broj ljudi. “ U današnje vreme mnogo ljudi traži posao. Svakako je nemoguće proći kroz toliko prijava, pa ćeš nekako obeshrabriti potencijalne kandidate. „Probaćeš da uplašiš toliko tu jadnu osobu koja gleda oglas, da bi se što manje ljudi prijavilo. Pokušaćeš da otežaš ceo proces da bi dobio samo one koji su stvarno zagrizli.“ Neki od primera su zahtev za volonterskim iskutsvom i postavljaju ličnih pitanja. Njihov posao da smanje broj ljudi u startu koji će se prijaviti.

Millennials ili generacija Y su trenutno jedna od gorućih tema, ne samo medija i političara u zapadnom svetu, već i banaka. „Milenials nemaju primanja i ne mogu da odu u banke po njihove proizvode. Ali banke neće zbog toga propasti. One će samo naći način da motivišu ovu generaciju da ipak koristi neki vid bankarskih usluga.“ Ili će im prosto ponuditi nove usluge, koje će biti prilagodjene njihovom načinu života.

U želji da nekako izvuku novac od ovakve generacije, kapitalisti se dovijaju na razne načine, pa čak im nude kupovinu malih stanova koji su organizovani kao neka vrsta komune. „Sada stručnjaci za nekretnine prave stanove za millennials u kojima imate zajedničku kuhinju i dnevni boravak , svoje kupatilo i spavaću sobu, to su mali stanovi. Predstavnici ove generacije ne žele da se vezuju za stvari tipa namestaja i pokućstva. Posle deset godina korišćenja takvih zajedničkih stanova, ako se odlučiš da kupiš kuću, onda taj stan prodaš nekom drugom millennialu. Postoji i još jedna činjenica karakteristična za millennials, oni se se ređe vezuju i kasnije dobijaju decu, jer smatraju da su njihovi prijatelji i njihova porodica. Drugo, ta generacija je zdravija, vode računa o sebi, hrane se zdravo. “

– Tržište rade je sad jako složeno, jer sada postoje specifične i jasno definisane veštine koje moraš da imaš. I moraš stalno da se usavršavaš. Na primer, ako si communication specialist u banci, moraš da pratiš šta se dešava sa bankama. Nije dovoljno da znaš da pišeš, moraš da znaš gomilu drugih stvari. Ali starije generacije su skroz razvedene od onoga što se trenutno dešava. Na primer, moj profesor na faksu, on ima 70 godina i sjajan je lik, predaje ekonomiju. On svim svojim učenicima preporučuje da završe bilo koji fakultet u trajanju od četiri godine, da se spakuju i idu na proputovanje bilo gde. Kada se vrate u Kanadu, onda treba da odluče čime da se bave – priča.

– Ljudi su histerični. Sa dobrim obrazovanjemi i dobrim poslom ljudi žive u sanduku, jer nemaš para da kupiš taj american dream. To je davno proslo i svi smo se probudili trezni.

Ove reči možda zvuče previše pesimistički, ali Ema i nema mnogo razloga da bude optimista.

– Ja lično, ne znam da li će se drugi složiti sa ovim, jer ne znam da li drugi ljudi koji su se vratili razmišljaju o tome zašto su se vratili. Prvo što se meni desilo je bio rat, morali smo da se selimo. Kada sam završila novinarstvo, ta industija je pukla. Onda sam završila magistarski iz finansija, pa je ekonomija pukla. Nisam neki optimista. Ne verujem nikome i ničemu. Verujem u keš i nemam kreditnu karticu; nisam u sistemu i ne ostavljam trag. Ja nisam imala novčanik do pre par godina. I sve više i više sam millennial, a to nisam htela. Htela sam samo da budem slobodna – kaže.

Pod slobodan, Ema podrazumeva da ne mora da ide da radi od 9 do 5 da bi platila ratu za stambeni kredit.

Ona takođe želi da bude slobodna da kad god poželi otputuje negde. „Millennials ili generacija Y želi da živi slobodno, oni nikada neće uzeti vozačku dozvolu jer im je opterećujuće da brinu o nečemu i da plaćaju nešto, ako će svakako da dignu sidro i odu u London na godinu dana ili na hiking po istočnoj Evropi ili već na neko drugu destinaciju iz bilo kog razloga.“ I sve je manje ljudi koji se odlučuju da uzmu vozačku dozvolu, što je bio imperativ za prethodne generacije – car and open road.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu