Sheikh Zayed džamija / sve fotografije: autor
Prinudni, planirani, porodični, kakav god da jeste, odmor uvek dobro dođe. Istina, svaki od njih različito udari na novčanik i svaki nosi određenu dozu kombinovanja. Moje kombinovanje me je dovelo do toga da ću na putu za Indiju, provesti 14 sati u Abu Dabiju. U glavi sam se već spremio na to, jer sam i prošle godine imao sličnu situaciju, zvanu „koliko para toliko muzike“ i odradio jedan takav čekić.
Vraćao sam se iz Tajlanda i 13 sati zviždao po aerodromu, prebacujući se iz restorana u kafić, sve dok na kraju nisam zaspao u nekoj tetris pozi na stolici i dočekao let, jbg. uvek neko zauzme ona gotivnija mesta za kunt. Kod velikih kompanija divno je što se prijaviš na aerodromu i kažeš da si između dva leta sa njihovom kompanijom i naravno u zavisnosti od vremena koje provodiš na aerodromu dobiješ nekad spavanjac, hotel ili lounge, nekad kupone za klopu. Ja sam naravno dobio ovo poslednje.
Srećom, ovog puta sam imao i drugi pasoš, koji sam u međuvremenu izvadio, a sa kojim mi ne treba viza za UAE. Mnogo bolja opcija je biti pravi turista i fotkati okruženje i selfare u gradu nego turista u duty free zoni, osim ako ne volite viskije.
Bio sam pomalo iznenađen nezainteresovanošću carinika odakle ja i šta ću tu, ali i iznerviran udaranjem štambilja na sredinu stranice mog novog pasoša. Uvek me je nerviralo i uvek donosilo nova pitanja…da li ih toliko ne zanima tvoj pasoš pa ti upropaste stranu za evantualnu vizu, jer nisu hteli da stave pečat tamo gde bi (po mojoj logici) trebalo da ga stave, ili uopšte ne misle dalje od tog pečatiranja ili je to jednostavno pet minuta malog čoveka, na kraju to možda samo mene zanima.
Dobro, dalje, misija: doći do centra. Nakon nekoliko minuta saznajemo da je taxi najrealnija opcija.. cca 20e za vožnju od 35min. Prvi utisak iz automobila jeste enorman uticaj SAD. Široki bulevari, veliki automobili impresivnih kubikaža, bujna vegetacija oko puteva i sama infrastruktura. Na trenutak sam mogao da se vratim kroz vreme i setim se putovanja za L.A. nestvarnim highway 5, toliko je slično. Divan i ujedno smešan je momenat da, ako se malo bolje zagledaš kroz tu silnu vegetaciju, videćeš da je samo nekih 300m dalje pustinja, pa samim tim nekako još više ceniš sav taj trud.
Drugar iz detinjstva, danas građanin Dubaija, čekao me je kod Marina Mall-a, najvećeg tržnog centra u gradu na samom dnu Cornishe plaže, prilično istog mesta kao i svaki tržni centar, s tim što je ovaj ogroman, radi od rano ujutro, klimatizovan je, a i svi (taksisti sigurno) znaju gde je. Dogovorili smo se da se vidimo, jer nije da baš često dolazim u UAE, a i on sam nikako da iskoristi priliku da vidi prestonicu, pa smo kao pravi turisti pokupili Starbucks kafu i krenuli. Moram da napomenem da su samo jednom, a bio sam mnogo puta u ovom lancu kafića, napisali moje ime kako treba, uistinu tada sam i popio najskuplji moka frapućino, pa pomislim da spelovanje ima veze sa cenom. Internet, Instagram, onda redom kafa, utisci i ono osnovno kako si i šta dalje, privikavanje na muslimansku zemlju itd, prekinuti su porukom od Balše i Sani, drugara koji ovde žive već neko vreme. Njih dvoje su idealni vodiči jer su se već odomaćili, znaju šta treba da se vidi i gde treba da se bleji, a zna se da smo mi sa Balkana eksperti za to.
Kako sam već bio na kafi odlučili su da moramo da vidimo jedine dve stvari koje su interesantne u Abu Dhabiju, džamiju Sheikh Zayed i Shangri La Hotel, oazu toliko uređenu da mi je čim smo stigli tamo bilo jasno zašto ceo grad visi tamo.. ali pre toga džamija.
Wow, prvi i večni utisak. Nije da sam neko ko se loži na religijske objekte ali ovo je zaista impresivno, svi smo oduševljeni. Vojska čuva sam objekat, dok ga dnevno obiđe hiljade turista.
Pre samog ulaska jedan od vojnika mi je vrlo pristojno rekao da moram obući kandoru, jer šorcevi ni majice sa natpisima, kao ni vidljive tetovaže nisu dozvoljene. U zavisnosti u kojoj ste zemlji Golfskog zaliva ovaj odevni predmet se još zove i dishdas, khamis ili yalabiyyah. Tunika najčešće pamučna, nekad i vunena, dugačka i dugih rukava.
Smešno, a ujedno i interesantno, super sam se zabavio narednih dva sata povremeno zamišljajući sebe non stop u kendoriju. Džamija Šeika Zaida vrhovnog ujedinitelja emirata oslikava šta je taj čovek njima značio – otac nacije, čovek ispred svog vremena, zalagao se za mir, ekologiju, dizajn i moderniju arhitekturu, još 60ih je doveo arhitektu iz Japana da napravi plan grada i dao mu potpunu slobodu. Inače za neupućene, jedna ulica u Crnoj Gori nosi ime ovog čoveka. Tadašnji gradonačelnik Podgorice Mugoša je ovim činom potvrdio veliko prijateljstvo Emirata I Crne Gore, (realno Jugoslavije) ali dobro ajde, moramo svi da imamo neku korist od te Juge.
Impresivna džamija je napravljena od belog mermera umereno ukrašena zlatnim ornamentima, ima 4 minareta visine preko 100 metara, otvorena je 2007. godine a moj utisak je da je otvorena juče.
Mi nismo uspeli da uskočimo u organizovan obilazak jer nisu imali dovoljno slušalica, 50 ljudi po vodiču, dve grupe na po sat vremena, a kako sam već rekao broj ljudi koji prođe kroz objekat je neverovatan. Nisam primetio da li ima vernika koji se mole, da li zato što sam bio u turističkom obilasku pa su te prostorije možda izdvojene ili sam promašio vreme, jer je jedno vreme za molitve negde oko ručka, tipa podne pa sam bio između. Obilazak, fotkanje, vraćanje kendorua i pravac ka Shangri La Hotel.
Na putu ka tamo vozila nas je žena, kako Balša reče neretka pojava, normalne, ne zapitkuju te i fino voze, jednostavno super. Ne možete da odete dole, a da ne primetite kako se oni odnose prema ženama, bar u javnosti, meni je taj respect superica. S druge strane fizički kontakt naravno ne postoji u javnosti, a žene su vrlo ravnopravne, rade na raznim pozicijama, uz standardne poslove pri vladi, gradu ili državi itd. pa do taksija i nekako nikom se ništa ne čini teško.. to je moj prvi utisak, ogradiću se jer ne mora da znači da je u potpunosti tačan. Na kraju ne smem ni da zamislim da poredim sve ovo ovde i npr. Saudijsku Arabiju, opet u odnosu na Evropu daleko je to od onog na šta smo navikli.
Na samom ulasku u Shangri La video sam prvi Nose Kiss ever, mada mi se činio pomalo editovan. Ovo jeinače tipičan beduinski pozdrav za muškarce iz arapskih zemalja (primenjuju ga žene ali nikad u javnosti). Retko se viđa jer u ovom gradu živi more stranaca i samo 13% lokalaca.
Prilično interesantno i novo za mene, iz resorta je izlazila ekipa mladih muškaraca, kako Sani reče „mladi Emiraćani“ koji su na rastanku, pre ulaska u napucane automobile imali „nose kiss“ odnosno rukovanje uz dodir nosevima, s tim što su ovoga puta uz dodir nosevima slali poljupce. Prilično zbunjujuće ali svakako interesantno. Nisam istraživao da li je ovaj edit unikatan ili nešto drugo, ali ću se svakako pozabaviti ovom temom.
Inače ovaj resort pored toga što izgleda predivno sadrži gomilu kafića iz kojih se može posmatrati zalazak sunca, ili sa druge strane posmatrati gore pomenuta džamija i novi most koji je dizajnirala Zaha Hadid, i dalje neprikosnovena vladarka dizajna na Bliskom Istoku. Bazeni, veštačka plaza, kreveti sa baldahinima umesto ležaljki su standard ovde, visok nivo svakako nikako prosečan. Prodavnice sa suvenirima i začinima su naravno deo ponude ovog fensi I nabudženog zdanja. Gosti su raznovrsni, od bogatih lokalaca do stranaca željnih evrope ili luksuza, što samom mestu dosta bilduje cenu.
Nekoliko različitih restorana, od tipične evropske kuhinje do fensi azijiskih, pa do odlične italijanske kafeterije gde smo i seli, jer smo skontali da nećemo imati vremena za klopu, a svakako bolja opcija od nargila kluba.
Meni se posebno dopalo da ni u jednom od ovih restorana i kafića u čitavom resortu nisam čuo: yes boss, okey boss, thank you boss, što inače možete čuti u čitavom gradu, od aerdroma preko taxija do bilo kog ugostiteljskog objekta. Vrlo neprijatno i pomalo scary, bar meni.
Kada ne vidite drugare dugo onda jednostavno ne postoji vreme koje je dovoljno da se ispričate i podružite, a naših 14 sati u Abu Dabiju je već izmicalo te smo morali nazad na aerodrom. Za sledeći put nam je ostalo još samo da obiđemo Yas ostrvo i Emirates Palace kao pravi turisti i to bi nekako bilo to za ovaj relativno mladi grad. Prvo ostrvo je klasična fenserica, nosilac nagrade za najbolje turističko mesto 2009. godine i između ostalog mesto gde se održava Trka Formule 1. Jahte i Ferari svet, koji se zamislite nalazi baš tu, svakako interesantno za videti ali drugi put. Isto je i sa Emirates Palace. To je drugi najskuplji hotel na svetu, napravljen od vlade Emirata ali i lanca hotela Kampinski, koji upravlja istim ali pomognut i od LeBron Jamesa. Ne znam zašto bi on strovalio pare tu ali tako kažu. Ovaj luksuzni hotel zvanično ima 5 zvezdica ali spada u one luksuzne sa 7, kao Burj Al Arab Jumeirah zvani „jedro“ u Dubaju i Marina Bay Sands u Singapuru.
Na aerodromu smo dočekali drugi deo porodične družine, pokupili smo zalihe slatkiša od urmi za avion i prilično umorni dočekali boarding, tj neki od nas. Naravno dobio sam novi pečat ovog puta još dalje od početne strane jer zašto bi sve bilo smooth and easy…
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
