• Analize I Kolumne

    Породица и деца: Свако четврто дете у Србији ванбрачно – иду ли брак и слобода заједно

    Извор: Би-Би-Си на српском

    Наташа Анђелковић

    Када се Зорица* развела, после 10 година бракa са човеком који је радио у иностранству, остала је да живи у родитељској кући са њихово двоје деце.

    Све до тренутка када је открила да је у петом месецу трудноће са новим партнером, тада већ бившим.

    Није могла да абортира, а породица није желела да прихвати дете рођено ван брака.

    Нашла се пред лажним избором – беба или двоје деце. Други су одлучили уместо ње.

    Деца су одабрала да остану с бабом и дедом и Зорица се после порођаја никад није вратила у породични дом.

    Последњих година, све је више деце рођене ван брачне заједнице у Србији,

    Свако четврто дете у земљи рођено је у ванбрачној заједници, показују последњи подаци Европског статистичког бироа.

    Према њиховом регистру, проценат деце рођене ван брака 2007. године у Србији је износио 22,3, а 2018. порастао је до 26,8 одсто.

    Поређења ради, овај број је 1950. године био свега осам одсто.

    У ове бројке се убрајају и деца самохраних родитеља, али и оних који живе заједно, али се никада нису венчали.

    Колико је којих – нема званичне статистике.

    „Постоји тренд да људи ређе склапају бракове и тренд пораста рађања ван бракова.

    „Са променама у вредностима, у ставовима према браку и рађању ван брака, то постаје прихватљивије“, наводи за ББЦ Биљана Станковић, научна сарадница Института друштвених наука.

    Зашто се све више деце рађа ван брака?

    То није само последица модернизације друштва, додаје Станковић, већ често и сплет околности – неки не желе свадбу у трудноћи, па се дете роди ван брака или раскину везу пре порођаја, као у Зорицином случају.

    „Добре деце никад много није. И уопште деце. Ако чекаш да се све уклопи, брак, посао, деца, кола, стан то се никад не догоди.

    „Треба прво направити породицу и децу, а после остало“, каже Зорица за ББЦ на српском.

    Истраживање од 2014. године на нерепрезентативном узорку, показало је да постоји значајна група људи који брак не склапају – не зато што тај брак не желе, већ зато што су околности такве.

    „Велика је разлика да ли дете подиже мајка сама или је то у заједници која је као брак, само што није званично склопљен“, каже Станковић.

    Зорица је искусила и подизање деце у браку и ван те институције.

    „Муж ми не недостаје, моје дете сад више има, него деца по комшилуку где су жене са мужевима. Ја сам борац, за мене не постоји прљав посао – постоји само прљав образ.

    „У браку сам имала много више нервирања, јер сам рачунала да сам удата жена и да имам помоћ мужа“, наводи Зорица.

    Док је била са супругом очекивало се да она гаји децу, а да муж, који је радио у иностранству, шаље новац, али то није било увек једноставно.

    „Дете каже да хоће на рекреативну (наставу), он каже: `Упиши га, а немам сад паре, послаћу`. А учитељ притиска.

    „Сад кад сам сама, никад ме у школи за паре нису чекали. Ослањам се само у се и у своје кљусе“, напомиње она.

    Њен случај је далеко од усамљеног.

    У последњим деценијама све је мање оних уџбеничких породичних комбинација у којима живе – мама, тата и деца, оцењују стручњаци.

    „Пре 70 година дефинисали смо породицу, као спој две генерације – разнополни родитељски пар и двоје или троје деце и то је био стереотип који се виђао чак и као лого на састанцима људи који изучавају ту област.

    „Данас знамо да мање од осам одсто породица живи на тај начин“, каже за ББЦ на српском Невена Чаловска Херцог, неуропсихијатрица и професорка на предмету Породица и породични односи на Факултету за медије и комуникације.

    Како изгледа просечна породица у Србији?

    У Србији је, каже ова породична терапеуткиња, највећи број породица сачињен од три генерације. Ни то најчешће није производ избора или жеље, колико материјалних околности.

    „Даље, често се људи одлучују на родитељство да буду једини родитељи. Савремена медицина то омогућава.

    „То није више социјално стигматизирано као пре. Расте број људи који се не венчава у општинама или црквама“, наводи Чаловска Херцог.

    Она наглашава да је важно да породица буде функционална.

    „Функционалност је нешто што се раније звало породично здравље и нормална породица“, каже.

    Под функционалношћу подразумева процесе и капацитет да људи који се сматрају породицом обезбеде деци сигурност, стабилност, предвидивост, али и слободу и подстицај за њихов раст и развој. Ту постоје усаглашени системи вредности и јасна правила – изречена и неизречена.

    „Функционална породица може бити два мушкарца, две жене, једна жена и једно дете, отац и дете“, подвлачи Чаловска Херцог.

    Које су правне разлике?

    „Права деце су изједначена у брачним и ванбрачним заједницама, али права партнера нису“, одговара правница Вања Мацановић из невладине организације Аутономни женски центар.

    Тек од почетка 2020. изменама Закона о пензијском и инвалидском осигурању, ванбрачни партнери могу да остваре право на породичну пензију, покрећући ванпарнични поступак, подсећа Мацановић.

    „Добар део парова који живе ванбрачно, бар према нашем искуству и причама жена које после растанка потраже помоћ, кажу нам да то нису то заједно одлучили, већ `он мене није хтео да ожени`.

    „То се најчeшће дешава кад мушкарац има имовину коју жели да задржи“, наводи Мацановић и додаје да су те жене „дискриминисане“.

    „Очевима не смета да их деца наследе, али неће да то узме жена. То је чист рачун, а питање колико дуга љубав“, истиче Мацановић.

    На мајчинство без одласка код матичара се одлучује и мањи број економски независних жена, које најчешће живе у градовима и високо су образоване.

    „То онда јесте питање еманципације“, наводи правница АЖЦ-а.

    Како је бити ванбрачно дете?

    У једној породици са „пуно љубави“ одрастао је данас 32-годишњи Вељко Јосиповић.

    „Уопште нисам имао представу да сам ванбрачно дете.

    „Док сам био мали око мене су били мама, ујак, баба, деда и бројна родбина“, каже Вељко за ББЦ на српском.

    Сви су бринули о њему, додаје, и уживао је.

    Тек кад је кренуо у школу, првог кишног дана чуо је како другари причају „мени ће доћи отац“, „чекам тату“, „сад ће мој ћале“.

    „Тад сам први пут питао мајку за оца и она ми је објаснила да су се забављали, волели и да више нису заједно.

    „Као клинци су направили клинца, објаснила ми је“, каже Вељко.

    Оца је упознао тек у пубертету, али нису остали у контакту. И то не доживљава као трауму.

    „Отац ми није никад недостајао, ваљда зато што никад и нисам био с њим. Више ми недостаје деда који ме је чувао, а који је умро кад сам имао седам година.

    „С мајком сам имао одличан однос и око свега смо се договарали, баш ми је била друг“, описује овај грађевински техничар године одрастања.

    А како је бити самохрани родитељ?

    Чешћи је случај самохраних мајки него очева. У Србији су они или удовци или је дете са оцем у случајевима када мајка не може да се брине о детету, наводи професорка Чаловска Херцог.

    Колики су изазови пред самохраним родитељима показује и податак да су овакве породице у свим европским земљама изложене већем ризику од сиромаштва, потврдила су истраживања.

    „Иако постоји раширена слика да се на рађање ван брака одлучују високообразоване жене, највећи удео их је међу онима са основном и средњом школом“, наводи демографкиња Биљана Станковић.

    То се поклапа и са структуром укупног становништва, где је највише оних са дипломом четвртог степена.

    „За један број парова ванбрачни живот јесте избор, сматрају да је то папир који њима није потребан.

    „А често је живот у кохабитацији само фаза ка брачном животу“, наводи Станковић.

    Зорица је са оцем најмлађе ћерке, данас одличне ученице седмог разреда, раскинула везу док још није ни знала да је у другом стању.

    „Кад сам му јавила да је добио ћерку, рекао ми је `где си била досад`, погодило га је што не тражим да живи са мном. Мислио је да ћу тражити да ми помаже, а ја то нисам никад“, наводи Зорица.

    Ћерка досад није упознала оца, нити је питао за њу.

    Ипак, Зорица је задржала презиме првог мужа, па се и дете тако презива.

    „Нисам имала ни времена, ни пара да то мењам и сад моја ћерка носи то презиме. Кад порасте мало рећи ћу јој све, кад буде могла да разуме“, наводи Зорица, која је по занимању куварица.

    Поред новчаних потешкоћа и проблема да нађу посао, самохраним мајкама недостаје и помоћ у васпитању деце, показује научни рад Биљане Станковић, са Института друштвених наука.

    „Треба ми нечији загрљај, да не морам да увек будем та која ће да се пробуди и вуче. Да не морам увек да будем и мушкарац, да могу да будем само мајка“, навела је једна од самохраних мајки са којима је Станковић разговарала.

    Међу самохраним мајкама најбројније су незапослене и оне које имају статус издржаваног лица, показују њена истраживања.

    Зорица ради у агенцији за чишћење неколико сати недељно и зарађује 7.000 месечно, а прима и социјалну помоћ.

    Не либи се, каже, сезонских послова. Ишла је да ради као надничар – да бере малине, грожђе, у зависности од сезоне:

    „Ћерки су се недавно свиделе панталоне, две хиљаде коштају. Ја сам отишла у надницу, брала цео дан аронију и донела јој увече да има да купи“.

    Гордана АндрићББЦ уредница

    Са партнером живим већ седам година, пре пет година смо добили близанце и сада чекамо још једну бебу.

    Венчање ми никад није било важно, а сама помисао на свадбу ми је стресна.

    До сада нисмо били у ситуацији у којој би нам папир био неопходан.

    Можда се некад венчамо, ако деци буде било битно, па направимо у играоници журку.

    Да је свадба стрес потврђује и Вељко Јосиповић, јер је имао два пута – и кад су се венчали у општини и у цркви.

    „То ми је јако тешко пало. Тад сам хтео да још мало идем на пецање, да излазим, ма и да се играм у песку.

    „Био сам дете кад смо добили дете“, наводи он.

    Десило му се слично као његовим родитељима. Он и девојка су имали 20 година када је она остала у другом стању.

    „Првог тренутка кад ми је рекла да је трудна сетио сам се оца и помислио да ме бог ставио у његову ситуацију и рекао ‘ајд’ сад мајсторе, да видимо шта ћеш да урадиш'“.

    „Рекао сам јој бићу ту шта год да одлучиш. Добили смо сина два дана после мог 21. рођендана“, каже Вељко.

    У браку су већ 12 година и им. Син му има 11,5 година, а ћерка две.

    Вељко каже да је битно одлучити шта је најважније.

    „Било је различитих тренутака, кад сам хтео да излазим и остало, али сам схватио да су ми они на првом месту“.

    Како је у свету?

    Самохрано родитељство и ванбрачне заједнице су све присутније у већем делу Европе и света.

    У Шведској, од око 10 милиона становника, 1,8 милиона људи живи у ванбрачним заједницама.

    Већ годинама, проценат деце рођене ван брака 54 одсто.

    Поред Шведске, у још девет земаља Европске уније више од половине деце роди се ванбрачно – осим скандинавских држава Данске и Норвешке, овај тренд постоји и у Француској, Естонији, Холандији, Португалу, али и Бугарској и Словенији.

    Апсолутни рекордер у Европи је Исланд где се 70 одсто деце роди ван брака.

    У Турској је тај проценат само 2,9.

    У Америци 16 милиона људи подиже децу „без папира“ и све је већи број оних који живе заједно.

    Пoдаци из 1968. године говоре да је 88 одсто ванбрачне деце, у ствари, живело са самохраним мајкама. Пола века касније, тај проценат је пао на 53 одсто, а расте број оних који живе у ванбрачним заједницама и подижу децу.

    Према подацима Пју центра за истраживање (Pew Research Center) тај удео је до 2017. нарастао на 35 одсто.

    Стручњаци указују да данас расте и број парова који одлучују да живе раздвојено, а да се сматрају породицом.

    „То је често код старијих генерација, који већ имају своју биолошку децу. Показало се да опција живота на различитим местима смањује могућност стварања проблема.

    „Тај тренд се јавља и код младих „јапија“, који раде по читав дан, живе на различитим крајевима великих градова и одлучују се да са породицом и партнерима проводе викенде или слободно време, али не сваког дана“, додаје Чаловска Херцог.

    „Ко се није развео, тај не зна шта је реинкарнација“

    Када се Зорица посвађала и растала од родитеља, али и деце, многи су је, каже, у малом граду у којем живи осуђивали.

    „Била сам сва исповређивана, истраумирана и плус – одвојена од деце. После порођаја сам баш потонула.

    „Тај стрес ме дуго држао. Понизила сам се тад и потонула, себи то не могу да опростим, али, хвала Богу, сад је све дошло на своје“, истиче Зорица.

    Ова 49-годишњакиња данас нема партнера и није се поново удавала.

    „Кажу – ко се није развео, тај не зна шта је реинкарнација“, додаје кроз смех.

    „Не бих слободу сад мењала ни за шта у животу“, закључује Зорица.

    *Име је промењено и познато је редакцији.

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com