• Analize I Kolumne

    Посетите Метохију!

    У ране јутарње сате, још по мраку, кренусмо аутобусом из Ниша пут Метохије. Шездесетак путника, укључујући мог десетогодишњег сина, намерило се да обиђе неколико манастира у крају у коме више готово да нема Срба.

    У главама и срцима путника постоји отпор према оваквом путу. Ваш извештач, иако у петој деценији живота, није никада посетио предео између Проклетија и Шаре. После, како се тада говорило, „контрареволуције 1981. године“, школске екскурзије су, махом, заобилазиле Косово и Метохију. Иако најкраћи пут од Ниша или Лесковца до Црногорског приморја води кроз Приштину, на летовање се није ишло туда. Генерације рођене седамдесетих година прошлог века су ка Косово или у Метохију ишле, углавном, уколико морају – послом или као војни обвезници.

    Разбуктавањем сукоба с Албанцима (или Шиптарима, тај назив они не сматрају увредљивим) донело нам је ужасне вести. Убијени полицајци и војници, отети и убијени грађани (Срби, Бошњаци, Роми и други, али и Албанци који сметају остваривању политичких циљева сепаратиста), исељавање људи из својих кућа, на крају и прави погроми и масовне гробнице – све се то урезало у наша сећања, чак и када смо били физички далеко од Косова и Метохије. У свест нам се урезало и рушење цркава, манастира, гробаља и споменика. Мање смо обавештени о страдању Албанаца, рушењу џамија и других споменика исламске културе, али знамо понешто и о томе. Вест о хладњачи у језеру пуној тела Албанаца дошла је до сваког у Србији.

    И тако, оптерећени свим што се деценијама уназад догађало, путујемо кроз ноћ преко Прокупља и поред Куршумлије према Мердару. Пут труцкав и успорен јер пролазимо кроз насељена места, али води нас право до, за нас, административног прелаза, а, за њих, границе. Од скретања за Куршумлију до Мердара већ се разданило, па видимо поред пута ретке и не претерано богате куће, плодне и делом необрађене њиве и вредне сељаке који су поранили како би завршили свој напоран посао пре летње жеге.

    Административни прелаз, заиста, нема све особине граничног прелаза; нигде не постоји никакво државно обележје. Међутим, постоји контрола личних докумената коју врше органи обеју страна, а постоји и царинска контрола. Уколико занемаримо то што нема истакнутих застава и грбова, прелаз личи на сваку границу. Путници у возилима стрпљиво чекају у колони, на лицима људи се види блага нервоза, а возачи од каријере покушавају да се на тренутак одморе.

    На путу возила с таблицама које прихватају власти наше државе (у средини имају слова „КС“), аутомобили немачке, швајцарске и аустријске регистрације и понеки аутомобил с таблицама градова у Србији. (Овде, као и даље према Косову има, рецимо, крушевачких, београдски и новопазарских таблица.) На прелазу нема аутомобила с таблицама Републике Косово коју не признајемо, али су такве таблице од прелаза на даље најмногобројније.
    Полицајци, и наши и њихови, поступају професионално и одговорно, као да никоме није стало до нових сукоба и напетости. Цариник, по чијем акценту не бих могао да кажем да ли је Србин или не, кратко пита да ли имамо нешто да пријавимо, па настављамо пут.

    Направићу временски скок и, на час, отићи на свршетак нашег путовања, када смо прелаз прошли у супротном смеру. Са стране прелаза према Куршумлији нема ничега, ни ресторана, ни бензинске пумпе, ни трафике. Са друге стране, према Подујеву, два велика ресторана, паркинг, улични продавци воћа и поврћа, шверцери нуде различите ђинђуве, чак се пеку и печењаци. У повратку се, рецимо, засладисмо грожђем које смо купили поред самог прелаза.

    Када путник уђе на Косово из Мердара доживи позитиван шок. Од прелаза до Приштине има око четрдесет километара. Поред пута нове куће, бензинске станице, мотели, ресторани, аутомеханичарске и вулканизерске радње; сушта супротност пасивном изгледу краја од Прокупља до Мердара. Ми овде имамо представу, у суштини тачну, да је Косово и Метохија мање развијено од остатка Србије. Међутим, предео око Подујева и, нарочито, Приштине не даје такву слику.

    У околини Подујева на кратко се одмарамо на бензинској станици где шофер точи гориво (бензин кошта 1,04 евра, дизел кошта 0,99 евра, јефтиније него у Нишу, а за веће количине може и куповина слободном погодбом), док ми остали видимо, кроз излог још увек затвореног продајног простора, да се ту продаје добрим делом иста роба као на нашем тржишту.

    Да направимо још једну кратку дигресију, на Косову и у Метохији су јавни и тоалети у угоститељским објектима у ужасном стању. Искрен да будем, од свих путовања на којима сам био, први пут сам овде видео да неко мање води рачуна о чистоћи санитарних просторија од нас у „ужој“ Србији.

    Излазимо на ауто-пут и пролазимо поред Косова Поља и Обилића, некада посебних варошица, а сада предграђа Приштине. У даљини видимо огроман град, а пролазимо и поред познатих косовских термоелектрана. Њиве су овде узорно обрађене, има система за наводњавање, а предео изгледа доста слично пределу око Београда; просто се осећа близина великог урбаног центра.

    Иначе, Косово и Метохија су врло посебан предео за возаче. Путеви су уредно обележени и сваки, дословно сваки, натпис је двојезичан – на албанском и на српском језику, исписан латиницом. Међутим, врло је чест случај да је натпис на српском језику прешврљан. С друге стране, албански топоними су готово увек исти као српски, тако да, уз мало умног напрезања (док се схвате правила албанског правописа), путник може лако да се снађе. (Запамтите изузетке: Обилић – понегде Кастриоти, Урошевац – Феризај, Србица – Скендерај, Ђенерал Јанковић – Елезхан, Косовска Митровица – само Митровица.)

    На ауто-путу (у бољем је стању него ауто-пут Београд – Ниш) се не плаћа путарина и нема вињета, поред путева постоје одморишта, бензинске станице и мотели, али нема СОС телефона као у развијеним европским земљама и нисмо видели камере које би пратиле саобраћај. Косовска полиција је јасно обележена и униформисана, али, колико смо видели, склона да се понаша попут саобраћајаца у Бугарској – чуче иза грма и искачу пред возаче-преступнике на препад. Саобраћајна култура је на врло ниском нивоу. Правила предности на раскрсници готово да не постоје, аутомобили су паркирани како је коме згодно, пешаци прелазе улицу или пут на сваком месту.

    Силазимо с ауто-пута и приближавамо се Пећи. На улазу видимо делимично или потпуно срушене куће, српске, како нам водич каже. Сигурни смо да је то обавештење тачно, на једној кући још увек стоји ћирилични натпис „Вила Косовка“. Ту је и готово потпуно срушена црква, задужбина породице Карић. Све поменуто је, објашњава водич, порушено динамитом после рата 1999. године.

    Пролазимо пећким улицама и схватамо да народ овде не живи тако лепо како би неко помислио када види грађевински бум у околини Приштине. Пећ има изражен оријентални карактер; уске кривудаве стрме улице, трговинске и занатске радње, становници се друже на улици. Из аутобуса видимо лепу зграду железничке станице у коју, једном дневно, стиже путнички воз.

    Долазимо до свог одредишта, Пећке патријаршије. Поред Пећке Бистрице, брзе планинске реке чисте воде, спољни камени зид Патријаршије и блиндирана, у металу и стаклу и с пушкарницама изграђена, кућица КФОР-а. Мало даље, италијанско војно возило. Пролазимо кроз тешка гвоздена врата и пред нама се појављује изузетан призор. Вековна светиња, рестаурирана, у црвеној боји с украсима на фасади, покривена металним кровом, као да је волшебно дошла из неког другог времена и простора и пала ту, баш испод Проклетија. Рушевине некадашњег Патријаршиског двора, савремени лепо уклопљени конаци и Шам дуд, огоромно дрво црног дуда поред саме цркве, су у јаком контрасту са скученим градом.

    Патријаршиска црква је изузетан споменик. Три средњовековне цркве повезане заједничком припратом и четврта прилепљена црквица из истог времена, богат живопис и дивне иконе, никога не остављају равнодушним. Можете бити верник или атеиста, можете бити хришћанин, муслиман или Јеврејин (у свим опредељењима, да не кажем варијантама), можете бити каквог год верског или филозофког схватања, бићете, без сумње, дирнути када крочите у пећку светињу.

    Пошто се наша група састоји од православних хришћана, нисмо пропустили прилику да присуствујемо светој литургији. (Пут смо предузели на православни празник Преображења Господњег.) У Пећи и околини, на жалост, нема много људи који би то учинили. У овом делу Метохије, Срби не чине већину још од Велике сеобе Срба, али су били присутни у врло значајном броју све до 1999. године. Сада у граду готово да нема Срба, малобројни који се нису повукли с нашом војском су већином страдали (сетите се минираних кућа), а повратника је, такође, занемарљиво мало. Пећ је готово потпуно албански град, а од осталих етничких група има нешто Бошњака, Турака и Рома.

    Сестринство Патријаршије нам радо говори о историји и архитектури манастира, показује чудотворну икону Богородице с врло дугом и занимљивом историјом (нећу је сада препричавати, има за то подобнијих људи), а вашем, за ту тему нестручном, извештачу је за око нарочито запао живопис из тринаестог века у кубету средишње цркве комплекса.

    Питамо своје домаћине о посећености манастира. Кажу да посетилаца има, долазе туристи из белог света и диве се изузетном историјском споменику. (У Патријаршији се виде ознаке, нацртане слушалице с бројевима, које туристима помажу да користе аудио-водиче.) Срби долазе повремено организовано, а околни Албанци који живе у Пећи не долазе, али долазе Албанци који живе у другим земљама. Ове последње, ваљда, није брига што ће им неко пребацити да воле Србе. Причају нам и о лепим покушајима да се Патријаршија представи деци из околине организованим посетама, али је таква пракса, на жалост, брзо замрла.

    Из Пећи крећемо, поред бувљака који изгледа исто као свуда на свету, до варошице Дечани и манастира Високи Дечани.

    Дечани су мало место руралног изгледа. Прашњаве улице, полу-завршене стамбене куће, продавнице поред главног пута, све личи на, рецимо, Дољевац.

    Још једна дигресија. У свим градовима и варошима кроз које смо прошли, чак и оним мањим, улице су уредно обележене плавим таблама и на зградама постоје кућни бројеви. У прометнијим улицама и на раскрсниоцама постоје обавештења и путокази. Слично ознакама на путевима, називи улица и друге ознаке у Пећи, Ђаковици и Призрену су двојезичне; називи улица су написани на албанском и на српском језику латиницом. (Разлика је што овде такве ознаке нико не шврља.) У мањим местима, изнад назива улице, написаног албанским правописом, стоји и скраћеница „Ул.“.

    Прилазимо манастиру, а чини нам се да прилазимо неком добро обезбеђеном војном објекту. Тенковске препреке, рампа, осматрачница, утврђени положаји, оклопно возило, војници КФОР-а с личним наоружањем, све као у касарни. На улазу остављамо личне документе, а стражари нас посматрају са свих страна.

    Пролазимо кроз манастирску капију и остајемо запањени. Манастирска црква изгледа величанствено. Бели мермер у две нијансе, камена пластика, складне пропорције – право ремек-дело.

    У цркви још веће красоте. Очуван живопис из четрнаестог века је величанствен и може да се мери с највећим достигнућима европске уметности свих времена. Иконостаси у дуборезу охридско-дебарских мајстора, средњовековни дрвени предмети изузетне израде, камени предмети и украси и мермерни под – овде је све величанствено.

    Манастирска црква у Дечанима ни по чему не заостаје за бисерима светског градитељства, уметности и културе као што су, рецимо, катедрала у Монреалеу на Сицилији или Абд-ал-Рахманова џамија у Кордоби.

    Братство манастира је врло гостољубиво. Укратко су нам испричали о историји и особинама светиње (стварно укратко, о оваквој цркви би се могло разговарати данима). Имали смо и велику привилегију да се поклонимо моштима Светог краља Стефана Дечанског и благодет да осетимо миомирис самих моштију. Искуство које би гануло сваког.

    У манастирском конаку постоји продавница сувенира, те утолисмо и своје пориве за куповином. Притом, морам истаћи да је све оно што се у продавници налази првог квалитета.

    Питамо монахе какав је живот у утврђеном манастиру. (Ово „утврђен“ не односи се на то што је опасан бедемима у средњем веку, већ говори да је утврђен у складу с модерном војном науком.) Кажу да је у манастиру увек мирно. Гостију има, долазе туристи из целог света, нарочито из Јапана и Пољске. Припадници КФОР-а и других међународних мисија такође посећују манастир, што смо имали прилике и лично да видимо. Долазе и Срби из остатка Србије и других земаља, а Албанци спорадично.

    Одлазимо из манастира под јаким утиском онога што смо видели и са жарком жељом да поново дођемо.

    Пут настављамо даље путем кроз Метохију, преко Ђаковице према Призрену. Метохија изгледа знатно другачије него Косово, нарочито другачије него део у околини Приштине. Народ је, очигледно, сиромашнији. Пољопривреда је слабије развијена (мада је земља врло плодна), куће су мање, аутомобили старији. Ређе су кафане и мотели поред пута.

    Становништво се овде, слично нама у остатку Србије, не одликује изграђеном урбаном културом. Непланска градња породичних кућа и других зграда, неуређене јавне површине и различити отпад по улицама су видљиви. Имају и врло ружну, а нама такође својствену, навику да бацају ђубре у реке и потоке.

    Међутим, поред пута се налази, на сваких неколико километара, споменик или гробље. Не разумемо натписе на албанском, али споменици су подигнути погинулима у последњем рату; насликане аутоматске пушке и албанске заставе то јасно показују. Већина гробаља је, очигледно, формирана у последњих двадесетак година, тако да места за сахрањивање има довољно. (Сасвим другачије него код нас.)

    Разумем сваку и свачију жалост за мртвима и не желим да увредим никога ни на који начин. Међутим, морам да приметим да је у грађењу оволиког броја споменика присутна, поред сасвим природне људске жеље да се остави спомен страдалима, и неки други мотив – вероватно да се истакне политичка вредност одласка српске државе с ових простора. Признајем да је моја пређашња тврдња дискутабилна и да заслужује дубљу анализу, али можда је баш сада прилика да се у нашој јавности отвори питање: „Зашто Албанци толико истичу своје жртве у последњем рату, а ми својих као да се стидимо?“.

    Пролазимо кроз Ђаковицу. Сиромашна варош, како кажу, забрањена за Србе. Видимо текстилну фабрику „Емин Дураку“ саграђену у социјализму; још увек ради. Неки сапутници ми показују градилиште нове вишеспратнице. „Ту је било старо српско гробље.“

    Даље пут води поред вредног историјског споменика, древне грађевине Терзијског моста. Овај мост, упоредив с Вишеградском ћупријом, вековима овде одолева свакојаким искушењима и испраћа путнике. Као да је ту да нас подсети да ће сваки вакат проћи и свака невоља минути, а да смо ми ту да будемо чврсти и постојани и да не дозволимо да нас какав било јад уздрма.

    Лепо место на путу је и Швањски мост. На крају клисуре Белог Дрима представља изузетан призор и место за одмор.

    Пролазимо аутобусом кроз Призрен и схватамо зашто га сматрају за царски град. Архаична архитектура у старом центру места, шеталиште с обе стране Призренске Бистирце, древне цркве и џамије, Богословија, тврђава Каљаја изнад града, многобројне филигранске и терзијске радње, кафане на обали Призренске Бистрице – Призрен је, мора се признати, врло леп град. Становништво је овде, такође, већински албанско, али су присутне и значајне етничке мањине, пре свега Бошњаци, али и Турци, Роми, Горанци и други. Чак се могу видети политички плакати бошњачких партија на језику који ми потпуно разумемо.

    На улазу у Призрен смо видели и нешто што је, вероватно, јединствено у Европи. Овде постоји железничка пруга која се не користи од последњег рата на овамо. Пруга је у врло лошем стању, на многим местима ју је вода поткопала, а, зацело, било је и крађе. (Обзиром шта се све овде дешавало последњих деценија, поменуте појаве и не чуде.) Таква железничка пруга се нашла између пута који води у Призрен и хотела, радњи и других зграда изграђених у последњих петнаестак година. Градитељи су, без имало устручавања, простор испред својих дела поравнали и направили прилазе. Негде је то учињено тако да се шине још увек виде, а негде је све поравнато и прекривено бетонском плочом! Како овдашњи Албанци намеравају да изграде државу без железнице, то остаје нејасно. (Сетите се неког примера модерне државе без железнице и поштанске службе.) Јасно је, с друге стране, да је овдашње друштво далеко од савремених европских стандарда

    Када смо већ код инфраструктуре, знајте да на Косову и Метохији не ради ни једна српска мрежа мобилне телефоније сем у околини српских средина (код Приштине, у близини манастира) где постоји мрежа „064“. То и не би било толико страшно да постоји роминг. Међутим, роминг са нашим мрежама овде не постоји! Шта су то наши и албански „државници“ са Косова договорили у Бриселу, није ми до краја јасно. Проблем нису решили, у то сам сигуран.
    Срби су из Призрена потпуно протерани 1999. године и повратника готово да нема.

    Недалеко од Призрена долазимо до свог следећег одредишта, Манастира Светих Архангела. У клисури Призренске Бистрице, подно остатака средњовековног утврђења, Манастир је под јаким војним обезбеђењем и на њега се будно пази с оближње осматрачнице. До порте се долази преко челичног моста на коме се налази капија с бодљикавом жицом.

    Задужбина Цара Душана је, по пропасти српске средњовековне државе, опустела и почела је да се урушава. Приликом градње Синан-пашине џамије у Призрену коришћен је камен манастирске цркве и осталих зграда, тако да су остале само руине. У двадесетом веку, Манастир је постао тек археолошко налазиште.

    Пре двадесетак година, Српска православна црква почиње да обнавља Манастир. Преостале средњевековне зидине се користе као ограда Манастирског комплекса, постављају се металне капије, гради се конак с капелом коју користе монаси. Гради се и врло леп конак с трпезаријом и гостинским собама. И поред више рушења и паљења, конак је потпуно у функцији, тако да смо лепо угошћени. Богата посна трпеза је прави доживљај за сладокусце, а дечанском вину, које смо овде пробали, нема премца.

    Од средњовековне цркве је остала, како рекосмо, само рушевина. По остацима је јасно да се радило о велелепном здању, али, сада су, од украса, видљиви само делови камене пластике. У самој цркви се налази рестауриран гроб цара Душана. Поред остатака велике цркве, налазила се и мања црква посвећена Светом Николи. Монаси су покренули њену поновну изградњу на средњовековним темељима, али су радови прекинути из административних разлога.

    (Тренутне власти на Косову сматрају да се ради о археолошком локалитету, а Црква да се ради о живом манастиру.) Западно од остатака велике цркве видљиви су и остаци конака из истог доба.

    Како нам је речено, ово место посећују Срби који обилазе и остале светиње у Метохији, а често застану да се одморе и ручају или да преноће, као и да се поклоне древној икони која се тренутно налази у манастирској капели. У манастиру је један монах и један искушеник, али увек има још људи који помажу.

    Оно што свакако морамо замерити јесте регулисање саобраћаја на улазу у манастир. Да би се дошло до манастира, треба сићи са асфалтног пута и прећи поменути метални мост. Раскрсница која се том приликом прелази је потпуно непрегледна. Уколико се укључујете или ускључујете возилом, ни опрезан возач на главном друму вас неће на време опазити, а ни ви њега. Како ли изгледа када аутомобилом налетите на лако оклопљено возило КФОР-а или Косовске полиције које долази из правца манастира, не желим да знам. Супротно од искључења постоји зараван на којој се може оставити ауто, али онда треба пешице прећи пут, што је врло опасно. Без обзира на политичке, ентичке или било које друге разлике, за све би било боље уколико би постојала огледала на друму и знаци упозорења.

    Недалеко се налази албанско село Зочиште са средњовековним Манастиром Светих врача. Да подсетимо, ради се о манастиру који је миниран и потпуно уништен по повлачењу српких снага, а који је касније обновљен од материјала срушеног здања. Близу Зочишта су пре деветнаест година отета два новинара из Приштине о чијој судбини и сада ништа не знамо. Данас манастирска црква, бар како кажу, изгледа потпуно исто као пре, али стари живопис је трајно изгубљен. Чудом је преостала икона светаца којима је посвећен манастир те смо јој се поклонили и присуствовали вечерњој служби.
    На улазу у манастир срели смо породицу у аутомобилу нишких таблица. „Здраво Нишлије!“, „Здраво, али нисмо ми Нишлије. Одавде смо, а имамо пребивалиште у Нишу, па су нам дали нишке таблице.“, одговорише. „Возите по Косову с нишким таблицама? Немате проблема?“, радознали смо. „Не, нико нас не дира. Чак су возачи овде, можда, мало увиђавнији када виде таблице са стране.“, одговарају, а ми прихватамо као пријатно изненађење, мада и с неверицом.

    У повратку прошли смо ауто-путем који води од Призрена према Приштини и даље. (Изграђен је ауто-пут и од Призрена према Јадранском мору.) Ова саобраћајница је у сасвим пристојном стању, а нисмо наишли на неку превелику гужву.

    У близини Приштине се налази споменик косовским јунацима. Полицајац на улазу у споменички простор нас љубазно дочекује, а нама пажњу привлачи чопор кучића, овдашњих љубимаца. Кратко се задржавамо, већ смо уморни, а пада мрак. Споменик није оштећен, али већ му треба обнављање, а неопходно га је и редовно одржавати. Изгледа да се овог места сетимо само за Видовдан. На суседном брегу видимо Муратово турбе, очигледно боље одржавано него наш споменик.

    Враћамо се преко истог прелаза, али сада наилазимо на озбиљну гужву те чекамо више од два сата. Капацитети прелаза су очигледно премали за потребе саобраћаја.

    Шта рећи после овако богато испуњеног дана?

    Прво што истичем јесте да је на Косово и Метохију, очигледно, могуће отићи и вратити се без икаквих проблема. Стање на овим просторима је далеко од редовног (порушене куће, нерасветљени злочини, отета имовина, спаљене цркве), али слобода кретања постоји. Питање безбедности је, наравно, отворено, али исто је питање отворено и на многим другим местима. (Сетите се Рамбле у Барселони или Енглеске променаде у Ници.)

    Из Србије, последњих година, у Хрватској летује између сто и сто педесет хиљада туриста. Јутрос сам читао вест да су српски омладинци, у посети родбини у Книну и Кистању, осумњичени за ненамерно изазивање пожара. Не видим иоле значајнију разлику између Хрватске и Косова и Метохије.

    За посету Косову и Метохији има много разлога. Чак иако занемаримо религиозне и патриотске разлоге (ове друге, ваљда, сви имамо), посета
    историјско-културним споменицима на Косову и Метохији је незаборавно искуство. Као држава грдне паре дадосмо за ученичке и студентске екскурзије и туристичка путовања у страним државама, што, само по себи, није погрешно. Али, погрешно је не обићи исто тако вредне или још вредније споменике који припадају нашој националној култури, као и светској баштини. Уз то, таква посета је знатно јефтинија и мање напорна.

    Овом приликом нисмо посећивали друге светиње и знаменита места на Косову и Метохији, али има их заиста много. (Грачаница, Богородица Љевишка, Девич, црква брвнара у Гораждевцу, Војиновића мост, Ново Брдо…, да не помињемо порушене и оштећене цркве и манастире.) Кажу и да се у Призрену могу пазарити јединствени занатски производи и да је роштиљ одличан, Куршумличани причају да у Подујево иду у шопинг, а на Брезовици има смештајних капацитета које држе Срби. Много студената из других крајева Србије студира у Косовској Митровици.

    Као што смо већ поменули, пут Ниш – Приштина – Призрен – Скадар – Улцињ је краћи него пут за Црногорско приморје преко Копаоника, а из Краљева је лакше отићи у Грчку на летовање преко Косовске Митровице и Приштине него преко Ниша и Лесковца. Аеродром у Приштини има много више летова него онај у Нишу.

    Наравно, нико од нас не воли да пролази путем поред споменика терористичкој Ослободилачкој војсци Косова или да лети са Аеродрома „Адем Јашари“.

    Нашим сународницима којима су домови и гробови предака остали на Косову и у Метохији је посебно тешко, да не говоримо о онима који су тамо изгубили своје најмилије. Међутим, неће нам бити ништа лакше уколико игноришемо Косово и Метохију и стање које је тамо тренутно присутно.
    Напротив, што смо више тамо присутни, макар као путници, ходочасници, па и туристи, већи су нам изгледи да се тамо некада вратимо, на било који начин.

    Треба узети у обзир и положај малобројних преосталих Срба, нарочито у Метохији. Њима много значи да осете да их нисмо заборавили, макар их посетили из сасвим баналних разлога.

    Не треба сметнути с ума, ипак смо, поред свих мана, многобројнији, културнији и државно много утемељенији народ од Албанаца. Нема основа за страх од контаката с њима.

    На крају ћу изнети и један прост, здраворазумски аргумент. Малочас поменуту гужву на административном прелазу нису створили Срби који посећују Косово и Метохију или који тамо живе. Створили су је, махом, Албанци, преко Ниша и Београда путујући у друге земље. Можда и они зазиру да пролазе кроз крајеве насељене Србима, али живот мора да тече даље. Њима је можда и мало теже; ми не признајемо да држава Косово постоји (сетите се таблица са словима „КС“), а на Косову и Метохији нико не тврди да држава Србија не постоји. Па, ипак, Албанци путују, а ја знам и за случајеве да налазе посао у градовима у Србији. Шта нас спречава да се и сами слично понашамо?

    Топло препоручујем сваком да обиђе српске светиње у Метохији. Уколико је православни верник, душа ће му бити испуњена задовољством. Био или не био верник, остаће запањен изузетним архитектонским и уметничким дометима српске средњовековне државе. Како је већ поменуто, туристи потегну из далеких земаља, чак из Јапана, да виде Метохију. Нама је све то, ипак, приступачније.

    Завршићу речима Патријарха Павла, како су написане на новом живопису у Зочишту:
    БОГ ЋЕ ПОМОЋИ
    АКО ИМА КОМЕ

    Срећан пут!

    Љубомир Костић

    2 Komentari

    2 Comments

    1. Бојана

      25. августа 2017. at 20:55

      Фантастична прича. После овог текста срамота ме је што никада нисам посетила Метохију, Дечане, Пећку патријаршију.
      Ово је један од ретких медија где нешто паметно може да се прочита.

    2. Ognjen Kraljevo

      25. августа 2017. at 21:35

      Niko nema prava da ovo pokloni ni Albancima ni Amerikancima. Bez ove kulturne bastine mi nismo isti ljudi …

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com