Уколико неки путник из иностранства жели да упозна земљу коју посећује, препоручио бих из личног искуства, треба да упозна мале средине, обичне људе који воде своје животе далеко од елитистичке помпе метропола и медијске пиротехнике која заслепљује и одвлачи пажњу од основних ствари.
Предлажем читаоцу да пође са мном на један краћи статистички обилазак малих средина лепе наше отаџбине, да се упознамо како људи тамо живе, колики су им материјални и други оквири наметнути, да видимо шта се у овим срединама вредно и занимљиво може наћи.
Да почнемо путовање из једног лепог планинског места за које су сви у Србији чули – из Сврљига.
Сврљиг је варошица између Ниша и Књажевца окружена планинама. Кроз Сврљиг пролази магистрални пут и железничка пруга који води од Јужног Поморавља к Тимочкој крајини, а из Сврљига постоје модерни путеви према Алексинцу и Старој планини и Пироту.
На територији сврљишке локалне самоуправе живи око 13,5 хиљада становника. Од наведеног броја, само је око 2 100 запослено – око 1 450 у правним лицима и око 650 као предузетници или код њих запослени радници. Од хиљаду Сврљижана, запослено је њих 156.
Поменути мали број становника у обзир узетог дела популације Србије не остварује високе зараде. У 2014. години просечна зарада у Сврљигу је износила 30 574 динара или око 69% просечне зараде у држави.
Сада већ далеке 1988. године на територији општине Сврљиг живело је око 22 хиљаде људи, а запослених, само у тадашњем друштвеном сектору, је било око пет хиљада. Приближно 230 запослених на хиљаду становника.
Просечан чист лични доходак по раднику у Сврљигу у то време је био у висини од око 91% просечног чистог личног дохотка у тадашњој Социјалистичкој Републици Србији.
Шта се то догодило у међувремену? Због чега запослених у Сврљигу има много мање него у време социјалистичке самоуправне привреде? Због чега је просечна зарада у Сврљигу сада много нижа у односу на државни просек него што је то била пре тридесетак година?
Одговор је релативно прост. У међувремену су у великој мери уназађене привредне гране из секундарног сектора привреде, пре свих прерађивачка индустрија. Поменуте 1988. године у Сврљигу је било око 2 900 индустријских и око шесто грађевинских радника. Данас у Сврљигу има око 730 запослених у индустрији и око 40 запослених у грађевинарству. Опао је, осетно, и број запослених у пољопривреди, трговини и саобраћају, као и у другим делатностима.
У Сврљигу је постојало предузеће за откуп и прераду лековитог биља, сада већ годинама у стечају; предузеће за производњу грађевинске столарије, такође у стечају; грађевинско предузеће које се бавило и извођењем рударских радова и индустријском производњом мотокултиватора и уклопних сатова, сада у стечају; две конфекције, обе у стечају; фабрика звучника, продата у стечају; кожара, продата у стечају; фабрика намештаја, у стечају; фабрика четака, у стечају; земљорадничка задруга, расформирана. Још увек постоји фабрика вијака која је, по приватизацији, унапредила свој рад (сада производи и бетонске железничке прагове) и млекара која ради као погон једне млекаре са седиштем ван Сврљига.
У Сврљигу постоје предузећа која су настала у међувремену и која се баве индустријском производњом, нискоградњом и другим делатностима, али у много мањем обиму и на нижем ступњу технолошког развоја него пре тридесет година.
Због чега сада сврљишка зарада износи око 69% државног просека, а износила је око 91%? Одговор можемо дати упоредивши структуру запослених у Сврљигу и запослених у престоници нам Београду.
Број индустријских радника у Београду је од 1988. до 2014. године опао са 166 на 50 хиљада. Међутим, број запослених у финансијској делатности, осигурању, административним и помоћним услужним делатностима је порастао са 41 на 45 хиљада. У Сврљигу у поменутим делатностима је и тада радио и сада ради приближно исти број људи – око двадесет.
Слично се догодило и у велелепном Београду и у малом Сврљигу – већим делом смо упропастили производне секторе привреде. Али, у дичном нам престоном граду су се одржале и унапредиле делатности из терцијарног сектора, које у Сврљигу готово да не постоје. Зато је незапосленост у Сврљигу већа, а плата мања него у Београду.
Србија је пуна места као што је Сврљиг. У Мерошини на хиљаду становника има 89 запослених, у Ражњу 87, у Житорађи 73, у Тутину 88… У прелепим Сремским Карловцима – 94 запослена на хиљаду становника.
У Лебану је просечна зарада 2014. године чинила 71% просечне зараде у Србији, у Димитровграду 69%, у Гаџином Хану 64%, у Ковачици 66%…
Сматрам да је наведено слика и прилика економске и друштвене странпутице на којој се налазимо. Да би се нека средина привредно развила, потребно је да у њу буду уложени производни фактори. Капитал, као један од кључних производних фактора, не показује изразитије интересовање за мале средине у српској провинцији. Не привлаче га ни природни услови и ресурси (обрадиво земљиште, налазишта руда, неметала и фосилних горива, шуме, пашњаци, термалне воде…), а капитал не привлачи ни расположива јефтина радна снага.
Произилази да капитал у Србији привлачи нешто друго, а то је власт. Свакоме ко се бавио било каквим послом у Србији је јасно да мора да има заштиту из света политике или, бар, у државном апарату. Уколико тога нема, тешко је било шта значајније постићи.
И, да буде јасно, наведено правило важи бар последњих двадесет пет година; на њега не утичу у већој мери страначке и персоналне промене на власти.
Српску пословну, политичку и друштвену елиту не занима значајније развој мањих средина у унутрашњости државе. Њени видици допиру до границе од сат времена вожње од седишта власти. Све ван тога се налази, по њиховом виђењу, у некој тамној рупи у коју се не треба спуштати без преке потребе.
Запањујуће је да смо последњих петнаестак година у Србији изградили више десетина велелепних тржних центара и шопинг-молова који се, готово сви, налазе у неколико највећих градова, а да смо потпуно девастирали многе општине у провинцији.
Шта може да повећа друштвени производ земље, тржни центар или погон за откуп и прераду млека у неком планинском месту?
О привредном моделу српске економије у следећем чланку.
Љубомир Костић,
магистар економских наука
