Михајло Идворски Пупин, човек који је задужио Србију: Ако пропадне Србија, нека пропаднем и ја!
Михајло Пупин је један од навећих научника који је светску славу стекао у Америци као савременик Николе Тесле. Никада није заборавио и није се одрекао старог завичаја и помагао је, Идвор, Банат и Србију, на све могуће начине. Један је од најзаслужнијих људи за присаједињење Баната, Срема и Бачке Србији.
У Србији је мало познат податак да је током Првог светског рата Михајло Пупин заложио комплетну своју имовину као хипотеку за кредит Србије за наоружање. Када је отишао код свог адвоката у Америци и објаснио му шта жели да уради, адвокат је на све могуће начине покушавао да га одврати од те идеје указујући му на ситуацију на фронту, протеривање српске војске из отаџбине и албанску голготу и ризике по њега лично.
Пупин је био одлучан и јасно му је поручио: “Ако пропадне Србија, нека пропаднем и ја!“
Пупин се бавио и политиком. Остало је познато његово заступање за границе Краљевине СХС на Мировној конференцију у Версају 1919. Његова лична познанства са највећим светским државницима помогли су Краљевини Србији у остварењу ратних циљева из Првог светског рата.
Помогао је развој економије нове државе, а и сам је био велико дародавац неразвијеним крајевима. Оснивач је „Пупиновог фонда“ који је имао задатак да помогне развој привреде. Такође је основао „Фонд Алимпијаде Алексић Пупин“ које се бринуо о школовању ратне сирочади из првог светског рата.
Током своје професорске каријере Михајло Пупин бавио се и научним и проналазачким радом. Званично, Пупин има 24 пријављена патента. Међу њима се истиче „Пупинов калем“ проналазак који је омогућио телефонске разговоре на велике удаљености. Омогућио нам је да сви имамо телефоне на тај начин што је омогућио да се велики број телефонских разговора проведе кроз једну телефонску линију. Усавршио је рентгенску фотографију тако што је скратио време експозиције и побољшао квалитет снимка. Подржао је Николу Теслу и његов систем наизменичних струја у „рату струја“ са Томасом Едисоном. Михајло Идворски Пупин имао је ту част да постане славан и поштован од свих још за свог живота. Носилац је бројних признања и награда за свој професорски и научни рад. За проналазаштво добитник је „Едисонове медаље“ – највећег признања које неки проналазач може примити. Један се награда зове по његовом имену: „Пипинова медаља“ – награда за радове у физици. Током свог живота, Михајло И. Пупин јеобјавио двадесетак књига. За једну, своју аутобиографију, „Са пашњака до научењака“, добио је Пулицерову награду. Био је и један од оснивача и дугогодишњи председник Српске народне одбране у Америци. Пупин је током свог научног и експериметалног рада дао значајне закључке важне за поља вишеструке телеграфије, бежичне телеграфије и телефоније, потом рентгенологије, а има и великих заслуга за развој електротехнике. Такође је заслужан и за проналазак Пупинових калемова. Добитник је многих научних награда и медаља, био је члан Америчке академије наука, Српске краљевске академије и почасни доктор 18 универзитета.
Михајло Пупин је остао познат као мецена уметницима који су радили између два светска рата. Био је друг из детиљства са Урошем Предићем а одржавао је сталне преписке са Иваном Мештровићем и Пајом Јовановићем.
Михајло Пупин је рођен 9. октобра 1854. у банатском селу Идвор, које се налази у општини Kовачица, на пола пута између Панчева и Зрењанина. Отац Kонстантин (Kоста) и мајка Алимпијада, земљорадници, имали су десеторо деце, 5 синова и исто толико кћери. Идвор се у другој половини 19. века налазио у саставу Војне границе Аустроугарске царевине. Михајло је прва слова научио је у идворској основној школи, а школовање је наставио у реалној гимназији у Панчеву.
Као врхунском ђаку и великом таленту понуђен му је наставак школовања у Прагу. Већ тада се истицао као талентован и даровит ученик, и био одличног успеха, због чега му је додељена стипендија. Стипендију је добио и захваљујући залагању проте Живковића који је у њему препознао таленат вредан улагања.
Његов отац није хтео ни да чује за то и није дозвољавао одлазак сина. Михајло је био изразито просрпски орјентисан и у једном инциденту полиција га је затекла како гази аустроугарску заставу. Због његове активности у покрету Омладине српске која је у то време имала сукобе са аустроугарском полицијом морао је да напусти Панчево.
Након завршене основне и, делимично, средње школе у јесен 1872. наставио је школовање у Прагу, где је наставио шести разред и први семестар седмог разреда реалке.
Учио је врло неуредно због учешċа у сукобима чешке и немачке омладине и туговања за завичајем. У својој 20-тој години одлази у САД.
Пупин је првих пет година по доласку у САД живео веома тешко. Радио је као физички радник, истовремено похађајући Kуперову вечерњу школу.
Иако је живео у Америци, Михајло Пупин није заборавио свој Идвор. Није пропуштао тренутак када може да га посети и проведе најпријатније тренутке у свом дворишту. После 11 година боравка у Америци, у својој 31 години када је први пут од одласка преко баре , умало га је носталгаја победила. Пожелео је да остане у свом Идвору, са пријатељима из детињства, породицом. У тој намери га је спречила, мајка Алимпијада која му је рекла да ће га носталгија проћи чим се врати у Америку. Иако неписмена, Алимпијада му је јасно рекла да он има своју мисију важну за свет. Мајка му је говорила да је знање светлост које „осветљава кроз живот“ и да не сме остати слеп код очију: „Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си толико слушао на нашим поселима, мораш имати још један пар очију – очи за читање и писање. У свету има много чега о чему не можеш сазнати ако не умеш да читаш и пишеш. Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућности пун вечне славе“. И би светлост!
Да би свима показао одакле је, Михајло је свом имену додао средње слово И. од Идворски. Свом Идвору се одужио на тај начин што је саградио „Народни дом Михајла И. Пупина“, зграду која је требала постати центар образовања будућих генерација Идвораца.
Пупин је записао у аутобиографији: „Kада сам се искрцао пре четрдесет и осам година у Kасл Гардену, имао сам у џепу свега пет центи. И да сам уместо пет центи донео пет стотина долара, моја судбина у новој, мени потпуно непознатој земљи, не би била ништа друкчија. Млади досељеник, као што сам тада био ја и не почиње ништа док не потроши сав новац који је понео собом. Ја сам донео пет центи и одмах сам их потрошио на један комад пите од шљива, што је у ствари била назови пита. У њој је било мање шљива, а више коштица! А да сам донео и пет стотина долара, требало би ми само мало више времена да их утрошим, вероватно на сличне ствари, а борба за опстанак која ме је очекивала остала би иста. За младог досељеника и није несрећа да се овде искрца без пребијене паре у џепу; за младог човека уопште није несрећа бити без новаца, ако се одлучио да сам себи крчи пут самосталном животу, под условом да у себи има довољно снаге да савлада све тешкоће са којима ће се сукобити.“
У јесен 1879. године положио је пријемни испит на Kолумбија-колеџу у Њујорку. Kао примеран ученик ослобођен је плаћања школарине, а веċ на крају прве године добио је две новчане награде (из грчког и математике). Углавном се издржавао приходима од подучавања слабијих ученика и физичког рада.
По завршетку школовања 1883. године добио је диплому првог академског степена, а дан пре тога примио је америчко држављанство. Добио је одмах стипендију, као одличан студент, за студије математике и физике у Kембриџу у Великој Британији (1883-1885), а затим у Берлину (1885-1889), где је докторирао из области физичке хемије, са темом: „Осмотички притисак и његов однос према слободној енергији“.
То је прва његова докторска титула, од укупно 18 које је добио на универзитетима широм света.
Последњи од њих је добио 1929. године од Београдског универзитета.
Своју наставничку каријеру и научну делатност започео је 1889. године као наставник физичке математике у одељењу за електротехнику на Kолумбија универзитету у Њујорку, где је пуних четрдесет година радио као наставник и професор.
Патентирао је 34 проналаска.
Пупин је био и успешан писац. За своје аутобиографско дело „Са пашњака до научењака“ , објављено 1923. године, годину дана касније 1924. године добио је Пулицерову награду. Пупин је био ожењен Американком Саром Kатарином Џексон из Њујорка. Имао је са њом ċерку Варвару, удату Смит.
Умро је 12. марта 1935. у Њујорку и сахрањен на гробљу Вудлаун у Бронксу.
У скорије време се често истиче преседан у америчкој историји, када је председник Вудро Вилсон 28. јула 1918. године подигао српску заставу на Белој кући. Ту привилегију су доживели само Срби.
Том приликом председник Вилсон је одржао и говор у коме одаје почаст „племенитом српском народу“, који представља најзначајнију захвалницу Сједињених Америчких Држава српском народу икада јавно изречена.
Вилсон је био Пупинов лични пријатељ. Захваљујући председнику Вилсону, на Париској мировној конференцији, на којој се цртала нова „карта“ света, све српске земље ушле су у састав Југославије.
Родна кућа Михајла Пупина је део музејске поставке, и представља Српску Банатску кућу са половине XIX века.
То је Банатска кућа која се протеже дужином имања, са карактеристичном фасадом.
Унутрашњост осликава свакодневни живот у време када је Михајло Пупин живео у њој.
Кућа постала је део музејског комплекса 1979. године, а 2004. је комплетно реконструисана у част 150. годишњице рођења великог научника.
Народни дом Михајла И. Пупина представља задужбину који је велики научник оставио Идвору и Идворцима.
Сама задужбина требала је постати народни универзитет. Отворана је 1936. године, непуну годину после смрти Михајла Пупина.
Само здање је изграђено у академском стилу.
Посед велике сале и службених просторија имало је библиотеку, генератор за електричну струју и разглас у целом Идвору. Све до 1979. године, народни дом је функционисао као дом културе, када је добио данашњи изглед. Истовремено, подигнут је и нови део Дома културе „Михајло Пупин“.
Н.П.
