- Наташа Анђелковић
- ББЦ новинарка
23 децембар 2022
Амир на арапском значи командант војске или принц.
И заиста, Амир Реко био је најпре официр Југословенске народне армије, а затим командант дела Армије Босне и Херцеговине (БиХ) током распада Југославије.
У лето 1992. добио је наређење да нападне већински српско село Бучје у околини Горажда.
Иако су му само три дана раније живи запаљени мајка, деда и чланови најуже породице, Реко није желео освету.
Одбио је да нападне стратешки важно село у којем је тада било 44 цивила.
Три деценије касније 2021. у Горажду, граду на Дрини са већинским муслиманским становништвом, муслиман Реко је проглашен персоном нон грата.
Исти човек је, почетком ове године, номинован за Нобелову награду за мир.
Сматрају га херојем и издајицом.
И можда је тај парадокс најкраћи опис стања у БиХ.
Кроз живот Амира Река прелама се судбина читаве Југославије и Босне и Херцеговине.
Реко је живео у иностранству после рата, па се вратио у Босну.
Опробао се и као предузетник и политичар, али бизнис и демократија на Балкану ретко успевају.
Срећемо се у Илијашу, малој општини северно од Сарајева, до које се долази кад се из града прође гробље Баре и крене према Вогошћи.
Реко већ годинама живи у овом месту, а уз двориште пролази пруга.
Недалеко одатле је чувена железничка станица Подлугови, коју је Здравко Чолић опевао пре пола века.
Разговарамо на бензинској пумпи на, помало симболично, Босанском путу.
Иако га је 1992. заувек одредила, ако се прелистају и остале слике из важних година његовог живота може се видети читав фото-албум југословенских простора.
1982. Питомац Војне академије
Деветнаестогодишњи Амир постаје питомац Војне академије у Београду, и у интернату у насељу Бањица упознаће будуће официре из целе Југославије.
„Гледајући оне партизанске филмове, пожелио сам да будем официр, то је било атрактивно занимање“, прича данас како се као младић са села изборио да буде међу одабранима.
Рођен је 1963. у мешовито српско-муслиманском селу Гудељ, код Фоче, на истоку Босне.
До школе је пешачио 12 километара – преко ливада, потока и шума, зими газећи сметове снега.
„Имао сам на леђима ону ‘Мирко и Славко’ торбу, сећам се“, каже уз осмех.
Код куће би га чекао посао, чувао је стоку у брдима који се надвијају над плаховитом реком Дрином.
„Са те гудуре, гледајући Дрину, играо сам се каменом и дрветом, маштао сам да некад постанем неко и нешто“.
Да би му купила књиге за школу, мајка је брала јабуке и коњима их превозила на пијацу у Фочи.
Када је добио прве чизме, спавао је у њима у кревету.
Мајка Азиза и бака училе су га, каже, правим вредностима.
Источна Босна је подручје које је и током Другог светског рата било поприште бројних битака, али и злочина над цивилима, што ће се поновити и у рату 1990-их.
Сећање на „онај рат“ било је живо и наредних деценија.
Реко одраста уз приче о зверствима, али и примерима људскости.
„И у та тешка времена, кад би наишли Немци или Италијани, Српкиње би облачиле димије да се преруше у муслиманке.
„Или обрнуто, ако би наишли четници, онда би Срби штитили комшије“, каже Реко.
Док говори очи му се осмехују, али пали цигарету једну за другом.
Упис на Војну академију није био нимало једноставан.
Уз обавезне одличне оцене и примерно владање из средње школе, морао је да положи и бројне тестове у Фочи и Београду.
„Сећам се добро тренутка кад ми је дошла једна браон коверта, отворио сам је и видео да сам примљен на Војну академију, мојој радости тада није било краја“, каже док му цакле плаве очи скривене међу борама, под проседим обрвама.
Био му је то, каже „један од најрадоснијих тренутака“ животу и читав крај је био поносан.
„Дошли су из свих села, свих националности да испрате мене, као кад се иде у војску, а ово је још нешто више“, препричава.
Иако Југославија у то доба већ улази у економску и политичку кризу, и даље одише духом заједништва.
На попису 1981. годину дана после смрти доживотног председника Јосипа Броза Тита, рекордан број људи се изјашњавао као Југословени – 5,4 одсто.
Реко се лета 1982. „до бола“ заљубљује у „фину цуру“ Азру с којом се забављао три недеље до одласка за Београд, а затим месецима преко разнобојних писама.
Кад је први пут отишао кући, следеће године, потражио је Азру, али се она већ удала за другог у Сарајеву.
1992: ЈНА постаје ‘српска војска’
Академију је завршио у року и прву службу добио у Пљевљима у Црној Гори 1986. где је наредне три године радио на обуци младих војника.
Оженио се и добио ћерку.
Од 1989. је прекомандован у Македонију, због чега ће добити надимак Македонац, који је послужио за име филма о њему.
Словенија, Хрватска и Босна и Херцеговина на референдумима проглашавају независност и у земљи почиње рат.
Југославија постоји, окрњена, чине је Србија и Црна Гора.
Вести капетан Реко прати у Србији, Зајечару.
Кад се Југословенска народна армија повлачила из Словеније, Реко се пријавио као добровољац, да брани Југославију.
„Било ми је криво да се моја земља распада, ја то нисам могао прихватити“, каже Реко.
Постаје свестан да то више није она војска коју је волео.
„Видео сам да националистичке снаге расту, постало је важно да ли си Србин, да ли си овај или онај, то је било јако болно нама официрима“, описује.
Ратни пламен стиже и до његовог родног краја.
Српске снаге већ су извршиле масакр у Вишеграду и етничко чишћење муслиманског становништва у Источној Босни.
„Кад су српске снаге заузеле Фочу и Вишеград, све муслиманско становништво је пресељено у Горажде, 70 и нешто хиљада људи, жене и деца.
„Мајка моја остаје у селу, верујући да ће бити као у Другом светском рату и да ће нам комшије помоћи“, прича Реко.
Међутим пола века касније, све је другачије.
Без дилеме, одлучује да напусти ЈНА и уз сузе у Нишу саопштава пријатељу, официру Драгану Симићу, да иде да спаси породицу.
„То више није била ЈНА, за коју сам ја дао заклетву, претварала се у српску војску“.
Његов кум Раде, такође официр, нашао се у другој војсци.
„Љубимо се и мој кум одлази на једну страну, Амир на другу и сад ћемо пуцати један на другога, што је ван сваке памети, то је да плачеш“, прича.
Симић не само што је подржао његову одлуку, већ је и предложио да заједно оду у Босну „докле је војска“.
Горажде се налазило у обручу војних и паравојних српских формација, а у самом граду су муслимански цивили и војници.
Поход од два дана уз Беле орлове и села која горе
Драган и Амир крећу ка Горажду из Пљеваља, црногорског града близу тромеђе са Србијом и Босном.
Намеравали су да планинским путем дођу до Горажда, залазећи и у Србију преко Прибоја.
Прибој и Горажде дели педесетак километара и пут би колима прешли за око 40 минута.
Међутим њихов пут, вредан сценарија за филм, почетком маја 1992. трајао је два дана из два покушаја, од јутра до мрака.
После Прибоја, кад су прешли мост на реци Лим, више није било аутомобила, већ само борних возила.
„Само тенкови пролазе и куће горе, у пламену“, сећа се Реко.
Успут наилазе на Беле орлове, паравојну формацију чији је један од оснивача и режисер Драгослав Бокан, „разуздане и без команде“, који су их једва пропустили.
На неким пунктовима су били војници са шлемовима на којима је било исписано 4С, скраћеница за стари српски национални симбол „Само слога Србина спасава“.
„Да сам дошао тамо сам, ја ти не би жив био.
„Драган је био моја једина гаранција без обзира на војну легитимацију, једини спас, јер њега поштују због имена“, каже Реко.
Вратили су се назад и следећег јутра покушали поново.
Наишли су на људе који су се представили као војна полиција, а носили четничке капе са кокардама, који су их раздвојили.
Одвели су Драгана, а Амира оставили да чека.
„Драган ми је тек после 25 година испричао шта га је тај четник питао за мене.
„Питао га је ‘ко ће га убити, хоћеш ти или ми'“.
Док је чекао, на његове очи су наоружани људи су убили једну муслиманску породицу која је покушала да побегне туда.
Реко је морао да остане хладан и да не реагује.
Сатима касније, одвели су Драгана и Амира у главну команду.
„У све већ го*на идем, да извинеш, све горе од горег, видим и ја у шта сам главу ставио и шта ја то радим.
„Видим будалу себе, а ја хоћу само мајци да идем“, прича Реко.
Слагао је војнике да иде по жену и дете, иако су они тада били у Македонији, блефирајући да му треба помоћ Срба да их извуче.
После дугог убеђивања, пристају да га одвезу до моста који раздваја српску и муслиманску територију.
Мост прелази сам, пешке. Ни брзо, ни споро.
„Контам, ако запуцају, доле је Дрина, морам скочити, а ту ми је завршен живот.
„А идем овамо, тамо муслимани, можда ће они да запуцају, јер виде одакле долазим“.
То се и десило, касније сазнаје, двогледом су посматрали и чудили се како Срби пуштају неког преко моста.
Прешао је.
Ниједан метак није опалио.
„Муслимани гледају и мисле ‘ево Срби убацују свог агента и ту крећу моји проблеми, сад на другој страни“.
Борба за Горажде
У граду влада паника, нема организоване одбране, а опсада српских јединица све је чвршћа.
Реко је успео да убеди суграђане у сопствене намере, а ситуација у којој су се нашле хиљаде цивила нагнала га је да организује војну јединицу, јер су Срби већ заузели кључне коте на околним брдима.
Данас сумња да је покварио планове тадашњем политичком руководству из Странке демократске акције Алије Изетбеговића, и да је „град већ био продат“.
Сетио се 1943. године из Другог светског рата и гледајући Дрину, основао је 43. Дринску бригаду од „тога што је имао“.
Уместо униформе, као командант је носио кожну јакну.
Убрзо почиње његова прва битка у животу када је његова бригада натерала српске снаге на повлачење.
Уследила је освета, каже, убиство 42 заробљена муслиманска цивила из оближњег села Мостине.
Борбе се настављају.
Рекови војници нису имали ни наоружање, нити је могло да стигне.
Питам га чиме су пуцали, каже: „Боље да ти не кажем, боже сачувај, правили неке бомбе од епрувета“.
„Лудница, зато смо рекли или ћемо кренути у ослобађање или смо готови сви, изгинућемо“.
У борби за ослобођење Горажда, и близу 70 хиљада људи у граду, било је релативно мало губитака, војничким речником, 11 погинулих и 42 рањена од 2.500 бораца.
Мајка и породица живи спаљени
Стрепња за мајку изненада је прекинута када га је курир известио да су цивили „у селу Гудељ утерани у кућу и живи спаљени“.
„И говори имена Реко Азиза, Реко Салко, Реко Дика, Реко Зејнија, све моја фамилија.
„Говори не знајући да је то моја мајка, ја нисам могао поверовати у ту информацију“, прича дрхтавим гласом.
Не само да није успео да спасе мајку, није успео ни да је види.
„Дошла је екипа Срба у ту кућу, ти нељуди, ти изроди из реда српског народа, тако их ја зовем.
„Утерали су моју мајку, која је пекла хлеб у кући и остале старце и старице, у подрум куће, замандалили су врата и живе их запалили“, каже Реко и заћути на трен.
Ћутао је, каже, и те 1992. слушајући курира и потом изашао напоље.
„Кренуо сам путем, падале су гранате, пуцали снајпери, ја сам само ишао, можда желећи да погинем, да више ни мене нема“.
Три дана касније, стиже наредба да се село Бучје, у зони одговорности његове бригаде, где је било педесетак српских жена, деце и мушкараца „очисти“.
Реко одбија наређење, и убрзо долази друга јединица од 500 људи из Вишеграда да изврши тај задатак.
Са њима одлази од представника села за које је знао да се, ако дође до борбе, не могу дуго бранити због бројчане надмоћи.
Представио се, рекао да је официр ЈНА и предложио им да се предају и оставе оружје код једне штале, а да им он гарантује да ће остати живи.
Следећег јутра, на пропланку испред школе одакле се види град, догодила се, каже, права драма.
„Била је толико тешка сцена, као да сад гледам, старији људи на коњима, у завежљајима, деца, жене, окружени са око 300 до 500 војника из Вишеграда, Фоче и Горажда.
„Некоме су у Вишеграду запалили фамилију, неко је чуо исто као ја, то су људи спремни на све јер су изгубили наду за живот, а чују се пуцњи са свих страна, Срби нападају град“.
Амир мештанима прича како му је Србин Драган Симић помогао да се врати у Босну и како му је спасио живот.
Док им говори како су „ваши Срби пре три дана запалили живу моју мајку и сву фамилију,“ те да се „може осветити и све вас побити… репетирају се пушке са свих страна.“
Наређење да се повуку су његови војници послушали.
„’Нисте ви криви’, настављам говор, ‘што су неки други Срби запалили живу моју мајку, ја вас нећу побити, свима вама ћу помоћи, идите с милим богом и причајте’.
„Као да ме снимало десет камера, тако је то гласило“, прича Реко и узнемиреним стиском гаси цигарету у пуној пепељари.
Како каже, зна поименце ко су људи одговорни за масакр његове породице, у групи је био и један од комшија, али су жртве остале без правде.
И удружења жртава наводе да за тај злочин до данас нико није одговарао.
Зато и данас признаје само поделу – на људе и нељуде.
„Без обзира што сам доживео такву бол, ја сам изговорио те речи, јер је управо моја мајка својом љубављу, светлошћу, добротом тако мене васпитала.
„Не постоји ништа драже од мајке“, говори са пуно нежности у гласу.
У јесен 1992, по ослобођењу Горажда, Реко преко Македоније одлази у Данску.
2002. Уређена држава Данска
На Балкану је већ седам година крхки мир после потписаног мировног споразума у Дејтону којим је утврђено да је Босна и Херцеговина независна, суверена држава састављена од два ентитета Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине.
Фоча је припала Републици Српској, Горажде Федерацији БиХ.
Амир Реко живи у Копенхагену у „уређеној земљи“ Данској, са супругом и две ћерке.
„Кад сам дошао, неко од њих ми је рекао ‘ви са Балкана сте примитивни’, замало му нисам скочио за врат, криво ми било.
„Други ми је рекао ви на Балкану ћете можда имати демократију за 50 година, сад схватам да је можда био у праву“, каже Реко.
Радио је у фабрици, полако напредовао, купио кућу и савладао језик.
Имао је, каже, среће, знања и сналажљивости.
„Захвалан сам држави Данској која ме научила пуно тога, како функционише уређен систем, посебно социјалне заштите који је најбољи на свету, како се третирају људи и како се све стигне.
„Кад сам се вратио у Босну и пробао да разумем менталитет овде, иако сам ту рођен, имао сам психичких проблема“, каже Реко.
Касније покреће фирму која је пословала и у Данској и у Босни и сарађивала са једном од водећих страних фабрика за производњу пумпи.
https://www.bbc.com/ws/av-embeds/cps/serbian/cyr/balkan-64019114/p06n14sj/sr-cyrlПотпис испод видеа,
Муралом против подела у Босни
2012. Камено доба у Босни и бирократија и менталитет
Реко се 2008. вратио у Босну. Развео од супруге која са ћеркама живи у Данској.
У Босни је потражио Азру, љубав из младости и – венчали су се.
Одмах по доласку се суочио са свим бирократским и политичким препрекама компликованог политичког система у БиХ.
„Где год да сам погледао, ја мојој Азри кажем, ово ништа не ваља.
„Фабрику сам имао 20 година овде и могу да кажем да је пословање у каменом добу, да не разумем од елементарних ствари до папирологије и менталног склопа, људи овде нису криви, али свет је отишао далеко“, каже Реко.
Све то, додаје, демотивише људе да се врате и покажу шта су научили, а подстиче младе да одлазе.
2022. Од Нобела до непожељног, за помирење гласало 500 људи
Поново бурна година у Рековом животу, иако мирнодопска.
Са колегама са факултета из свих бивших република је у кафани у Сарајеву прославио 40 година од уписа, иако су многи у рату били на супротстављеним странама.
Амир и Азра живе у породичној кући са двориштем, иза које је радионица где прави чиније и различите предмете од дрвета.
https://www.bbc.com/ws/av-embeds/cps/serbian/cyr/balkan-64019114/p0dr58gv/sr-cyrlПотпис испод видеа,
Шта данас ради Амир Реко
Иако је променио десетине адреса, није могао да сања да ће се скрасити у Илијашу, месташцу познатом по томе што су ту последњих година куће у брдима купили бројни Арапи.
Због нових становника, у многим местима око Сарајева у продавницама и тржним центрима постоје натписи на арапском и ознаке месџид – место за клањање ван џамије.
Такво окружење Реко не доживљава као блиско.
Да је погинуо, каже Реко, досад би га вероватно постхумно одликовали и био би газија (јунак, херој, победник) или златни љиљан, што је одликовање Армије БиХ.
Уместо тога, због изношења неистина и „бацања љаге у медијским иступима на истинске браниоце простора око Горажда“, већници у том граду прогласили су га непожељним.
„Кад ја учим фатиху (молим се) мојој рахметли мајци у селу, моје мисли иду комшијама Србима који су побијени 1992. за Никољдан њих 56 убијено од Армије БиХ, 21 жена и четворо деце.
„Они нису побијени, они су масакрирани, а кад то јавно кажем, чачкам мечку“.
За овај злочин у селима око Јошанице је недавно ухапшено шест осумњичених, а досад нико није одговарао.
Гостовао је у бројним светским и домаћим медијима, неретко у Србији, чак и на неким изразито националистичким, где је, како каже уз осмех био, „први муслиман који је тамо крочио“.
У марту 2022, док је гостовао у емисији ХРТ-а „Недељом у два“ непознати починиоци упали су му у фабрику и уништили све машине, али полиција још није нашла кривца.
„Они сад мене покушавају уништити економски“, тврди.
Нема плату, ни здравствено осигурање, а добио је одбијеницу од Армије БиХ за накнаду на коју би као ветеран можда имао право.
Нада се да ће добити пензију из Данске – а тамо су му и даље ћерке и два унука које није још упознао.
Почетком године, номинован је за Нобелову награду за мир, на предлог универзитетских професора Симе Бозала из Бијељине, Марјана Хајнала из Тел Авива, Сабахудина Хаџиалића из Риму, Бојана Пајтића из Новог Сада и других са факултета широм Србије.
Покушава и у политици и залаже се за помирење, водећи покрет Мост 21,назван тако по симболици спајања 21 националности у Босни и Херцеговини.
Ипак, на протеклим изборима за председника Републике Српске у коалицији са Еколошком партијом као кандидат освојио је 482 гласа.
„Издали ме Срби, издали ме Бошњаци, моји конкуренти 12 и 13 хиљада гласова, ја 500, срамота ме.
„Схватим тад другу ствар, није важно колико нас је, важно је ко смо, тих 500 људи је први пут заједнички после рата“, каже Реко.
Подршку Мосту 21 је дао певач народне музике Халид Бешлић, на шта је Реко као његов познаник и обожаватељ поносан.
Реко је у кампању улагао сопствени новац док је имао, али му није жао, каже, „сам пао сам се убио“.
Националистичке политике – српског, бошњачког и хрватског народа „воде земљу у амбис већ 30 година“ и време је да се, каже, повуче ручна.
„Време је да се вратимо човеку, оно што би требало попови и хоџе пропагирати, а они то не раде, они само уље на ватру сипају.
„Враћајмо се поверењу и темељним вредностима, не мора то бити братство-јединство, али хтели-не хтели морамо прихватити, макар шкргутали зубима, нама је суђено да будемо једни поред других“, каже Реко.
Извор: Би-Би-Си на српском, https://www.bbc.com/serbian/cyr/balkan-64019114.
