У Републици Србији, на снази је посебан Закон о основним правима бораца, војних инвалида и породица палих бораца.
Закон говори о правима бораца – онима из ратова деведесетих година, али и из Другог светског рата. Посебно су одређена права ратних војних инвалида – људи који су у рату или у оружаној акцији задобили рану, повреду, озледу или болест и тиме оштетили свој организам у делу већем од 20%.
Закон се брине и о мирнодопским војним инвалидима, у које сврстава лица рањена, повређена или озлеђена на војној служби у миру, ако је наступило телесно оштећење од најмање 20%. Такође, уколико је наступила болест и произвела телесно оштећење од најмање 60%, и такво лице је мирнодопски војни инвалид.
Деца, усвојена деца и пасторчад погинулог у рату и његова супруга или њен супруг, чине породицу палог борца. У породицу палог борца се сврставају и особе које је пали борац издржавао, или су оне издржавале палог борца: родитељи, усвојиоци, очух, маћеха, брат, сестра, дед, баба и унучад.
Слично је одређена и породица војног инвалида.
Основно право које борци остварују је право на борачки додатак. Борачки додатак примају запослени ратни војни инвалиди, а примају и привремено незапослени ратни војни инвалиди, у време док примају надокнаду зараде по општим прописима.
Војни инвалиди уживају широк спектар посебних права, тако да добијају: личну инвалиднину, додатак за негу и помоћ, ортопедски додатак, здравствену заштиту, ортопедска и друга помагала, накнаду за време незапослености, бањско и климатско лечење, бесплатну и повлашћену вожњу, накнаду за исхрану и смештај за време путовања и боравка у другом месту и право на путничко моторно возило.
Износ личне инвалиднине се одређује према тежини инвалидитета. Постоји десет група, које примају инвалиднину у износу од око 11% до 180% просечне месечне нето зараде у држави претходној години.
Додатак за негу и помоћ остварују тешки војни инвалиди, неспособни за обављање основних животних потреба, којима је потребна непрекидна нега и помоћ. Износ додатка за негу и помоћ се креће од око 83% до 180% просечне месечне нето зараде у Републици Србији у претходној години.
Ортопедски додатак добијају војни инвалиди који су остали без руке или ноге или су потпуно ослепели. Износ ортопедског додатка се креће од око 13% до приближно 65% просечне месечне нето зараде у држави претходној години.
Војни инвалиди остварују право на здравствену заштиту, били здравствено осигурани по неком другом основу или не. Запослени војни инвалид прима накнаду за време боловања у пуном износу, без обзира на узрок привремене спречености за рад, а не плаћа партиципацију у државним здравственим установама.
Ратни војни инвалиди имају право и на накнаду за време незапослености у висини просечне месечне нето зараде.
Ратни војни инвалиди, којима је то потребно, имају право и на ортопедска помагала и на бањско и климатско лечење.
Занимљиво је да Закон предвиђа и повластице за три путовања годишње у унутрашњем саобраћају железницом, друмом или бродом у износу од 75% цене карте, али и повластицу од 50% цене карте за путовање авионом, али у унутрашњем саобраћају. Није јасно како се може искористити повластица за цену карте на унутрашњим авио линијама, када такве линије у Србији не постоје.
Војни инвалиди прве категорије, који су изгубили екстремитет свог тела или потпуно изгубили вид имају право и на аутомобил, и то сваке седме године. Међутим, услов је да аутомобил буде домаће производње и да има радну запремину мотора до 1 000 центиметара кубних. Није нам познато да се у Србији производе таква возила.
Уопштено гледано, у Србији је предвиђена заштита бораца, ратних и мирнодопских војних инвалида, породица палих бораца и породица војних инвалида у складу с високим стандардима постављеним још после Другог светског рата, у време када је таквих лица било много више.
Међутим, у прописима има и застарелих решења. Војни инвалиди имају, како рекосмо, право на повластице у унутрашњем ваздушном јавном саобраћају, који не постоји и право на аутомобил домаће производње с карактеристикама које не задовољава ни један домаћи аутомобил.
С друге стране, нису предвиђене повластице у вези с информисањем, културом и телекомуникацијама. Војним инвалидима би, свакако, било од значаја да имају повластице за плаћање интернет везе, мобилног и обичног телефона или кабловске телевизије. Зашто не бисмо војним инвалидима обезбедили претплату на дневне новине и часописе? Такве повластице би војним инвалидима, ограниченим у уобичајеним животним активностима, зацело биле корисне.
Нарочито би било корисно дати војним инвалидима повластице приликом набавке савремених средстава која би им помогла да користе интернет, телефон или да прате телевизијски и радио програм уколико им је оштећен вид, слух или не могу да се служе тастатуром на електронским уређајима. Таква средства постоје и требало би да буду доступна инвалидима.
Наравно, леп је знак пажње омогућити ратним војним инвалидима да прате позоришне представе, пројекције филмова, изложбе, концерте, да позајмљују књиге из библиотека и слично.
Не може, то је бар јасно, ни један закон да предвиди све животне околности, па ни све потребе и могућности за помоћ ратним и мирнодопским војним инвалидима, њиховим породицама, као и борцима.
Оно што је свакако могуће јесте да нивои власти нижи од државног, према томе и ближи грађанима, својим одлукама олакшају живот војним инвалидима и њиховим породицама.
Ни за једну локалну самоуправу у Србији није превелики терет да, рецимо, организује посету војних инвалида позоришту, биоскопу или некој уметничкој изложби.
Посебно смо се распитали о могућностима запошљавања војних инвалида и инвалида уопште у Сенти, врло лепом месту у Бачкој. Ево шта смо сазнали у овдашњој испостави Националне службе за запошљавање.
Колико запослених има организациона јединица Националне службе за запошљавање у Сенти и има ли, међу њима, особа с инвалидитетом?
У Испостави Сента тренутно су запослена три извршиоца. Међу запосленима нема особа са инвалидитетом.
Шта чини Национална служба за запошљавање да олакша приступ особама с инвалидитетом својим просторијама и услугама у Сенти?
Запослени у националној служби за запошљавање, у свакодневном контакту са незапосленим лицима професионално испуњавају своје радне задатке и, како информацијама и саветодавним услугама, тако и хуманим приступом корисницима услуга, особама са инвалидитетом, пружају услуге несметаног приступа просторијама Националне службе. У свакодневном раду, индивидуални се приступа сваком од корисника услуга и не постоје сметње за добијањем квалитетне услуге Националне службе за запошљавање, без обзира на категорију лица.
Како Национална служба за запошљавање подстиче запошљавање особа с инвалидитетом?
Сваке године, мерама и програмима активне политике запошљавања, Национална служба за запошљавање планира средства за субвенције послодавцима приликом запошљавања особа са инвалидитетом: субвенције за запошљавање лица из категорије теже запошљивих, јавни радови, субвениције зараде за запошљавање особа са инвалидитетом без радног искуства, рефундација примерених трошкова прилагођавања радног места, рефундација трошкова зараде лицу ангажованом на пружању подршке на радном месту – асистенција. Такође, коришћењем средстава за самозапошљавање, особе са инвалидитетом могу отпочети бављење сопственом делатношћу. Послодавци, учешћем у програму стручне праксе, стицања практичних знања, као и ангажовањем приправника, могу допринети интеграцији особа са инвалидитетом у свет рада. Обукама на захтев послодаваца, као и обукама за тржиште рада, особе са инвалидитетом се укључују у радне средине и омогућава им се усвајање свеобухватних знања неопходних за радни ангажовање.
Колико незапослених с инвалидитетом постоји у Сенти? Колико њих је запослено претходне и текуће године?
На евиденцији Националне службе за запошљавање – Испостава Сента, тренутно је евидентирано 97 особа са инвалидитетом, од чега су 34 жене. Током 2018. и 2019. године, коришћењем мера и програма, послодавци су запослили једанаест лица са евиденције Националне службе – Испостава Сента.
Без жеље да на било који начин демантујемо информације које смо добили у Сенћанској испостави Националне службе за запошљавање, морамо да приметимо да је зграда у којој се она налази потпуно недоступна инвалидима који се отежано крећу. До просторија Националне службе воде уске и стрме степенице, несавладиве за тешко покретне инвалиде.
Међутим, како сазнајемо у овдашњем Удружењу ратних војни инвалида, војни инвалиди из Сенте нису 
запослени. Наши саговорници, треба то имати на уму, истичу два узрока те чињенице.
Прво, сваки инвалид, па и војни, теже се запошљава него здрав човек. То је, бар, потпуно јасно.
Међутим, војни инвалиди имају право и на инвалиднину, коју добијају радили или не. Наведено ствара отпор код војних инвалида према запошљењу. Зашто би радили и остваривали зараду, када новац добијају у сваком случају у виду инвалиднине?
Тешко нам је да арбитрирамо ко је у свему томе и колико у праву, али навешћемо један занимљив пример из наше прошлости, из кога се могу извући значајне поуке.
Један од најзначајнијих српских класичних филолога био је Милан Будимир, шеф катедре за класичну филологију Филолошког факултета у Београду, редован члан Српске академије наука и уметности.
Милан Будимир је рођен у Ванцар Вакуфу у Босни (данас Мркоњић Град) 1897. године. Ишле су му науке од руке, тако да се школовао у Сарајеву, па у Бечу.
Био је Милан Будимир и национално високо свестан и родољубив, тако да је био активан члан Младе Босне.
У зла времена после Сарајевског атентата, Милан Будимир допада до аустро-угарских казамата, где му је здравље озбиљно нарушено. Докторира у Бечу класичну филологију 1920. године, али већ 1922. године, с двадесет пет година живота, постаје потпуно слеп.
Да буде јасно, Милан Будимир је био управо ратни инвалид.
Тако, потпуно лишен очињег вида, Милан Будимир наставља да ради, и постиже изузетне успехе; као што рекосмо, ради као професор универзитета, шеф катедре на факултету, и постаје академик.
Дуго је живео. Преминуо је 1975. године у Београду.
Професорка латинског језика у гимназији у Нишу је, нама ђацима првог разреда, говорила о Милану Будимиру. По распореду, сваког јутра, један од студената би ишао у стан код професора да му помогне да дође до факултета. Путовали би трамвајем.
У трамвају, професор не губи време, већ одмах испитује студента. Оно што је било на претходном предавању, студент мора да зна. Уколико не зна, добија оштру критику коју чује цео трамвај. Па, да видимо образ ког студента трпи да народ у јавном превозу започне радни дан сазнањем како дотични не зна да промени неку латинску именицу по падежима.
Ето очигледног доказа колико тежак инвалид може бити користан друштву.
Овим, завршавамо извештавање о грађанима с инвалидитетом у Сенти. Свим Сенћанима желимо срећне празнике, по оба календара, а догодине очекујемо поновно дружење кроз нови медијски пројекат, и то током читаве године, надамо се.
Срећна Нова година! Boldog Új Évet!
Сента, децембар 2019. године
Драгана Костић
(Израду и објављивање овог текста је суфинансирала Општина Сента, у оквиру реализације медијског пројекта „Права и могућности запошљавања ратних војних инвалида у Сенти“. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.)
