Руска национална мањина у Србији је, по свом саставу, врло сложена. Укључује потомке Руса који су се доселили у наше крајеве пре више од стотину година, а нарочито потомке руских емиграната досељених после Октобарске револуције и грађанског рата. Руску националну мањину чине и потомци Руса, заточеника нацистичких логора на територији Србије, који су остали овде после ослобођења 1944. године. Од седамдесетих година прошлог века, врло развијена привредна, културна и туристичка сарадња Југославије и Совјетског Савеза условила је миграције грађана обеју држава, тако да је много Руса, а нарочито Рускиња, дошло у Србију у том периоду.
Руси у Србији живе у свим крајевима државе, у великим градовима, варошима и на селу, баве се различитим занимањима.
Представићемо неколико примера Руса у Србији, који дају скицу руске националне мањине код нас.
Већ давне 1993. године, из ледене Уфе, града на југу Урала, у Крушевац се доселила Оксана Николај Кирићенко, сада Аврамовић. „Из Русије сам отишла у тешко време распада Совјетског Савеза и великих друштвених промена. Живела сам, с децом, у Крушевцу, близу стратешке мете – Расинског моста, и ратне 1999. године.“, каже српска снаха Оксана.
За нас је нарочито значајна чињеница да је госпођа Оксана у Србију дошла као мајстор спорта Совјетског Савеза.
„Већ дванаест година водим Клуб ритмичке гимнастике ,Ника` у Крушевцу. Имамо између педесет и шездесет чланица, девојчица од четири до осамнаест година.“
„Клуб остварује добре резултате, и у Србији и у иностранству, тако да смо сасвим задовољни. Знате, руска школа ритмичке гимнастике је најбоља на свету.“
„Занимљиво је да се јавља ритмичка гимнастика и за дечаке, али ја сам против тога. Сматрам да тај спорт треба да остане женска дисциплина.“
„Русију волим, али се не бих вратила тамо да живим. Живећу и радићу и даље овде, у Србији.“
У селу Доње Црнатово код Житорађе, у плодном Добричу, живи Зинаида Јовановић – Зина, раније Василијевна Жељибова.
„Ја сам удова Бранка Јовановића, преминулог пре три године.“, каже Зина Јовановић, „Живела сам, с првим супругом и двоје деце, у граду Новокузњецк, у Кузбасу, у Западном Сибиру, око десет и по хиљада километара далеко од одавде.“
„Срећно сам живела с првим мужем у Русији, а део живота смо провели, на раду, у Ирану. Тамо смо лепо зарадили, али новац и срећа, често, не иду заједно код Руса. Растала сам се са супругом и он је живот и рад наставио у Израелу, а ја сам остала у Новокузњецку. Иначе, по струци сам историчар и радила сам преко тридесет година у Музеју града Новокузњецка.“
„Пошто, како ви кажете, живот пише романе, и мени се, потом, десила велика промена у животу. Упознала сам Бранка који је био један од Срба запослених у железари у Новокузњецку. Почетком деведесетих година, око 660 радника из тадашње Југославије је дошло у наше место да ради у тешкој индустрији.“
„У Доње Црнатово и Србију сам, први пут, дошла 1993. године и одмах се осетила као код куће. Ми у Русији, а нарочито у далеком Сибиру, о Југославији и Србији готово да нисмо имали никаквих вести у време социјализма. Међутим, ја сам имала неки необјашњив утисак као да ми је овде све већ познато.“
„Иако већ у зрелим годинама, имали смо романтично венчање у цркви у Житорађи.“
„Била су то тешка времена и у Русији и у Србији. Да бисмо преживели, напустила сам посао у Музеју и почела да се бавим трговином. Слично као што сте ви овде доносили и препродавали различиту робу из иностранства, а нарочито из Бугарске, ми у Русији смо се сналазили доносећи робу из различитих земаља, највише из Турске.“
„Нашла сам, у то време, нови правац трговине, који се испоставио врло исплативим. Одлазила сам у Сврљиг, у тамошњу фабрику за прераду коже, и набављала бунде од јагњећег крзна, а затим их продавала у Новокузњецку. Ова се роба добро продавала у Сибиру. У Новокузњецку снег падне у октобру и не топи се до краја априла, а мраз стеже и до минус четрдесет степени Целзијуса.“
„Бранко и ја смо дошли да живимо у Србији 2006. године, када је његов отац преминуо и породична кућа остала празна. Обоје смо већ били пензионери.“
„Кућу у Доњем Црнатову смо обновили и бавили се, помало, пољопривредом. И сада обрађујем земљу, колико могу.“
„У Новокузњецку ми живе деца, унучад, а имам и праунука. Стално с њима разговарам помоћу скајпа.“
„Намеравам овде да живим до конца свог живота. Пензија из Русије стиже редовно, тако да имам све услове за пристојан живот.“, каже Зина Јовановић, Рускиња дубоко већ у осмој деценији живота.
„Иначе, да знате, у малом Доњем Црнатову, селу с неколико стотина становника, живе укупно три Рускиње. Моја комшиница Олга је из истог места у Русији као и ја, а Људмила се прва удала у Доње Црнатово и родила четворо, већ одрасле деце. У оближњем Дољевцу, живи Рускиња Тања, професорка енглеског језика у пензији стеченој у српским школама. Има и других Руса у околини.“, обавештава нас наша домаћица.
У Нишу, у мирном крају близу Старог монопола, живи још једна Рускиња, Марина Јевгенејевна Жданкина.
„Упознала сам супруга 2012. године у Грчкој на летовању, потом смо се дописивали, дошла сам у посету, па смо се венчали наредне године.“, сажето говори наша комшиница Марина.
„Мој супруг није желео да напусти посао у Србији, те сам се ја преселила у његову породичну кућу у Нишу. Напустила сам место заменика директора Међународног института медицинског образовања у родном Вороњежу. Иначе, по струци сам лингвиста (говорим шпански и енглески језик) и економиста.“
„Овде сам се посветила породици, тако да се нисам запослила у Србији. Чувам нашег двогодишњег сина Костју, с којим говорим мало на српском, мало на руском. Сваке године, проведемо неколико месеци у Русији.“
„Од пре неколико дана, мој супруг Милан је одсутан на период од три месеца. Нашао је посао у Мурманску. Па, када није хтео да се призети у Вороњежу…“
Хвала нашим саговорницама што су поделиле своја искуства с нама. Позивамо читаоце, припаднике руске националне мањине и потомке руских емиграната, да нам се јаве телефоном на број 018/244-212, мејлом на адресу novostidana.rs@gmail.com или писмом на адресу редакције: Ниш, Наде Томић 21. Радо ћемо јавности представити и њихова искуства, сазнања, запажања и проблеме с којима се сусрећу.
Ниш, Крушевац, Доње Црнатово код Житорађе, септембар 2019. године
Љубомир Костић
(Израду овог медијског садржаја суфинансирало је Министарство културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не одражавају ставове органа који је доделио средства)
