Složićemo se da je naglašavanje samo jednog delića identiteta jedna od opasnih zamki našeg vremena. Zašto bi nekog svodili samo na, recimo, seksualnost? Zar je bitno da naglašavamo da je neko gej umetnik? Malčice pažljivijim čitanjem pojedinih stranih medija možemo primetiti da su neki od njih zahvaljujući većem prisustvu autovanih javnih ličnosti možda prevazišli tu pojavu. Ali kada su u pitanju sva ona LGBTIQ i ostala slova ispod duge brdovitog Balkana, situacija je nešto kompleksnija.

Veći je problem od izdavača, rekla bih, što nam nedostaje autanih autora i autorica. Namjerno kažem autanih jer onih koji su privatno LGBTIQ ima, ali nas javnih je i dalje vrlo malo.

– Biti queer spisateljica danas znači vaditi taj queer iz zagrada jer je on dio mog identiteta, jednako kao i ovaj brdoviti Balkan, jednako kao i ovo trostruko definiranje mog zanimanja – odgovorila mi je Jasna Jasna Žmak, kada sam je u razgovoru za VICE pitala šta danas znači biti (queer) spisateljica, dramaturškinja, umetnica.

– Mislim, znam da ga nisi mislila sakriti tim zagradama i znam da bismo svi voljeli da to postane nešto što nećemo više morati isticati jer će biti jednako prisutno kao i sve što je hetero, ali čini mi se da ćemo ga ipak, u vremenu koje dolazi, sve više morati boldati kako bismo pokazali da nas ima i da smo „normalni“. Pod navodnicima, naravno, jer normalnost ni ne može biti drugačija – dodaje ona.

Jasna Jasna Žmak je, dakle, hrvatska queer spisateljica, scenaristkinja, dramaturškinja i autorka knjige „Moja ti“, čija se beogradska promocija održava 9. februara u KC Gradu. U pitanju je zbirka priča o ljubavnim odnosima napisanih tokom poslednjih 10 godina, koja na momente postane i roman. Kako piše u najavi, pored mnogih „borbi“ i promena tokom dugogodišnjeg procesa nastajanja ove zbirke priča-romana, dogodilo se i dupliranje imena autorke.

Knjiga „Moja ti“ uskoro i u vašim rukama. Fotografija: Hana Grgić, ustupljena s ljubaznošću naše sagovornice

U prilično lejm i evidentno neuspelom pokušaju vickavosti, na samom početku naše mejl prepiske, pitala sam Jasnu Jasnu šta šta radi radi ovih dana dana. Gospode.

– Ćao ćao. Evo, već kad tako pitaš reći ću: i dalje odgovaram ljudima na pitanje „Zašto zašto Jasna Jasna?“ Osim toga, trudim se što više vremena provoditi u planinama, s obzirom na recentne političke događaje u lijepoj mojoj, planine bi mnogima od nas mogle postati adresa u nekom narednom periodu. A kad sam u civilizaciji preko dana pišem doktorat, navečer gledam filmove s prijateljima, tu i tamo treniram. I nerviram se zbog fašizma, svjesna da bi nerviranje trebalo zamijeniti nekim efikasnijim metodama borbe. Vodim dakle prosječni život jedne fakultetske asistentice u 21. stoljeću. Zato se jako radujem da ću uskoro svoj zagebački radni stol zamijeniti onim beogradskim, prosječnost uvijek drugačije izgleda preko granice. Dok god još postoje ove koje nisu opasane bodljikavom žicom.

S obzirom da Jasnu Jasnu tek upoznajem, pitala sam je ko je i kakva zapravo „njena ti“. Lepo sam je nasmejala.

– Hahaha, to je pitanje za milion dolara… Ili barem динџи. „Moja ti“ je moj najdraži književni lik, poput nekog mitološkog bića, ali iz dvadeset i prvog stoljeća, ona je napola stvarna, a napola izmišljena. I nikada nitko osim nas dvije o njenom identitetu neće znati više od onoga što o njemu, odnosno njoj, piše u knjizi.

A kakva je, na to pitanje odgovor može dati svatko tko će pročitati knjigu… Meni je, još uvijek, predivna – odgovara ona.

Jasna Jasna u polju cveća. Fotografija: Mirta Jambrović, ustupljena s ljubaznošću naše sagovornice

Kad god je u pitanju neko delo koje je nastajalo kroz dugi niz godina poput „Moje ti“, uvek imam osećaj da je u pitanju neki zanimljiv odnos i da knjiga piše autorku, kao što i autorka piše knjigu. Složila se.

– Rekla bih da je to uvijek slučaj s pisanjem, barem s onim koje mene zanima. Baš sam neki dan nabasala na jednu divnu Fukoovu rečenicu (navodno ne volim citate jer betoniraju autoritete, ali evo me svako malo s nečijom tuđom rečenicom u ustima) koja kaže: kada bi na početku pisanja knjige znala što ćeš reći na njenom kraju, misliš li da bi imala hrabrosti da je napišeš? E pa, mislim da to dosta dobro opisuje moj proces – kaže Jasna Jasna i dodaje da je po rečima njenog prijatelja to „knjiga koliko o ljubavi, toliko i o pisanju“.

– Ja bih ga malo parafrazirala i rekla je to istovremeno knjiga o ljubavi prema ljubavi i o ljubavi prema pisanju, a svi znamo kako ljubavi ponekad izgledaju: red predivnosti, red svađe, red zaigranosti, red nezrelosti, red kompromisa, red oduševljenja, red zrelosti, pa opet sve ispočetka.

A kako nakon desetogodišnjeg književnog putešestvija naša autorka vidi ljubav? Šta je to uopšte?

– Je l’ imamo mjesta za još jednu knjigu? Kad sam već citirala Fukoa, sad si mogu dopustiti jednog Miku Antića koji apropos ljubavi kaže: Nek peta bude prva. Nek stota bude prva, ako se pošteno diše. Kad ljubav brojiš do jedan, onda je ima najviše. Pa ja je vidim tako nekako, kao mjesto nekog pozitivnog reseta koji ti omogućava da i sebe i druge i nju (mislim na ljubav), vidiš na načine na koje dosada nisi – priča Jasna Jasna.

Pročitajte i kako ljubav, strast i život vide muzičari Beogradske filharmonije

Prema njenom iskustvu izdavači knjiga su raspoloženi za ovakve teme toliko da ga je, čim je stigao poziv od urednika Roberta Perišića, „zdušno zgrabila“.

– Šalim se malo. Nikada nisam osjetila da je lezbijska tematika odnosno queer pristup problem, više smo se natezali oko tog mog duplog imena – objašnjava situaciju Jasna Jasna.

– Veći je problem od izdavača, rekla bih, što nam nedostaje autanih autora i autorica. Namjerno kažem autanih jer onih koji su privatno LGBTIQ ima, ali nas javnih je i dalje vrlo malo. Volim ponekad javne istupe iskoristiti za poziv njima da izađu iz ormara pa ću to i ovim putem učiniti: Izađite napolje, napolju je super, lakše se diše!

Napolju se zaista lakše diše, o čemu govori i Štefica iz serijala Izvan 4 zida

Jasna Jasna nije potpuni stranac u Beogradu, a imali ste prilike da je sretnete međ’ publikom na poslednjem BeFem festivalu. Zamolila sam je da izdvoji radove „naših“ umetnica sa kojima je sarađivala ili bi volela da sarađuje.

– Jao, moram priznati da sam na ovogodišnjem BeFem-u bila pomalo turistkinja i zapravo sam to vreme iskoristila da „surađujem“ s prijateljicama s kojima već „surađujem“. Stavljam to pod navodnike jer se suradnja uglavnom sastojala od druženja što mislim da je također poanta takvih festivala.

Ono što bih izdvojila je definitivno lecture performance (iako ga one zovu participativni recital nove narodne muzike) Olge Dimitrijević i Marije RatkovićSlobodna ću biti ponovo. Ako je u meni i bila preostala pokoja snobovska mrvica predrasude prema narodnoj muzici (a predrasude su, kao što znamo uvijek strahovi od nepoznatog), ovim su je performansom definitivno uništile. Kako bi rekla Tina Ivanović u jednoj od meni najdražih: Zato, šta je bilo brišem, vreme je da krenem slobodno da dišem – kaže ona.

Za sam kraj, pitala sam našu sagovornicu šta je budućnost „Moje ti“.

– Ja zasad priželjkujem da „Moja ti“ nastavi svoj život na noćnim ormarićima, na policama, u torbama čitateljica i čitatelja, da ju se naprosto čita. Dio „Moje ti“ već je na Tumblru. Radi se o pričama koje nisu uvrštene u finalni rukopis knjige, pa obično ljude koji nisu sigurni da li im se kupuje knjiga prvo pošaljem tamo da vide o čemu se zapravo radi.

A što se tiče nekog njenog proznog nasljednika, ne žuri mi se nigdje, kao što mi se nije žurilo ni dosad, haha. Imam nekoliko ideja, najviše me zabavlja ona da napišem nešto što će se zvati „Moja ti 2“. Ali vidjet ćemo koliko će me to držati. Prije toga me čeka onaj doktorat, a za dušu tu i tamo dopunim svoj drugi tumblr s pričama na čudnim mjestima.

Hvala Jasna Jasna i vidimo se 9. februara u Gradu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu