• Novosti online

    Српски сателит није научна фантастика

    Сателит са српском заставом у свемиру није научна фантастика већ извесна реалност и наша земља има велике шансе да у ближој будућности оствари овај космички подухват. У ово је уверена и Ања Накарада Печујлић, докторанд свемирског права у Келну и оснивачица фондације „Српски залог за свемир”.

    Ова млада научница каже у разговору за „Политику” да трошкови прављења и лансирања сателита више нису „астрономске цифре”. Наша саговорница наглашава да је приликом разговора са људима из Европске свемирске агенције сазнала да ако нека држава жели у научне сврхе да лансира свој први сателит, може да добије помоћ и бесплатно лансирање од других земаља. У овоме је наша шанса.

    „Први српски сателит могао би да буде мали сателит такозвани ’кјубсат’ и да се ’шлепа’ приликом лансирања неких великих страних сателита. Русија, Јапан, Индија, америчка НАСА охрабрују земље које желе да лансирају свој први сателит. Тренутно десет земаља има могућност аутономног лансирања ракета и сателита”, каже Накарада Печујлић.

    Тренутно десет земаља има могућност аутономног лансирања ракета и сателита, а помоћ и бесплатно лансирање нуде Русија, Јапан, Америка

    Корист првог српског сателита била би вишеструка. Преко њега бисмо надгледали сваки педаљ наше земље, а могли бисмо и да пратимо климатске промене и, на пример, предупредимо штете од поплава.

    „Све информације, податке, слике које би слао наш сателит, могли бисмо да искористимо и у областима пољопривреде, метеорологије, урбанистичког планирања…”, наводи Накарада Печујлић.

    Што се имена првог српског сателита тиче, наша земља има сијасет познатих научника за читаву флоту, а не за само један сателит – Тесла, Пупин, Миланковић, Алас… Упитана на којој удаљености од земље се налазе сателити, Печујлићева објашњава да има различитих релевантних орбита.

    Ања Накарада Печујлић, докторанд свемирског права (Фото Лична архива)

    Постоји ниска земаљска орбита (од 400 до 5.000 километара), средња земаљска орбита (од 10.000 до 20.000) и геостационарна орбита која је на 36.000 километара. Сателити у геостационарној орбити стоје и окрећу се заједно са земљом. Све време надгледају исту територију и углавном служе за телекомуникацију. Сателити на ниској орбити круже око земље већом брзином него што се планета окреће и намењени су за метеорологију, а сателити са средње земаљске орбите служе за навигацију”, објашњава наша саговорница.

    Ања Накарада Печујлић је у октобру прошле године са групом грађана основала фондацију под називом „Српски залог за свемир” чији је циљ да се у нашој земљи подигне свест о користима свемирских технологија и да се Србија укључи у међународну свемирску заједницу. Први корак ка томе би био да наша земља од Уједињених нација тражи чланство у Комитету за мирољубиво коришћење космичког простора.

    Србија као наследница права и обавеза Југославије је потписница четири међународна свемирска споразума. Тиме је обавезана да не крши уредбе космичког права, а ако би се учланила у комитет, Србија би исто имала право гласа и могла да учествује у формулисању нових правних норми које регулишу свемирске активности.

    „Пре неколико месеци послали смо иницијативу Министарству спољних послова да се наша земља учлани у овај комитет који већ броји 87 држава чланица. Нема разлога да и ми не постанемо део тога, јер све оно што чини космос не припада једној држави, организацији или појединцу, већ свим људима на земљи, што је и признато свемирским правом”, каже Накарада Печујлић.

    Иако звучи егзотично, свемирско право (space law) је грана међународног права, објашњава ова научница.

    „Када је 1957. лансиран ’Спутњик’ државе су се састале под покровитељством УН и договориле се о правилима и нормама које ће уредити активности у свемиру. Након тога, 1967. склопљена је прва Конвенција (уговор о свемиру). Ту су уређена најважнија начела, а први члан говори о томе како постоји слобода коришћења и истраживања свемира од свих на земљи. Други члан говори да у космосу не може да се утврди приватно власништво. Када је, на пример, Америка ишла у ’Аполо’ мисије и забола заставу на Месецу, то је био само симбол да су били тамо, а не и да су освојили ту територију”, наводи наша саговорница.

    Ипак, у Америци се догодио случај да је једна особа покушала да превари многе људе и искористи њихово непознавање ових норми. Американац је заинтересованима продавао парцеле на Месецу. Али, када је ова његова шема откривена, случај је дошао на суд.

    Када је реч о несрећама у космосу, две су остале упамћене. Руски сателит „Космос 954” пао је на територију Канаде. Пошто је имао нуклеарни материјал нанео је и штету. Две земље су овај инцидент решиле дипломатским путем и Русија је Канади платила одштету и трошкове чишћења територије. У другом случају, сударили су се руски неактивни „Космос 2251” и амерички активни сателит „Иридијум 33”. Овај инцидент још није разрешен.

    „Када је настала свемирска трка, доминирали су Америка и Русија. Касније су се укључиле и европске земље попут Немачке, Француске, Велике Британије, али су морале да се уједине у Европску свемирску агенцију јер су појединачно биле преслабе да би биле конкуренти Америци и Русији.

    Данас је ситуација другачија. И мале земље попут Србије имају шансе да користе космички простор”, закључује Ања Накарада Печујлић.

    Politika

    Link Izvora

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com