• Društvo

    Стечај: крај или прилика нови почетак (2)

    Анализа стечајног законодавства коју је донео Савет за борбу против корупције крајем 2016. године бави се и стањем у стечајевима с већинским приватним капиталом.

    У поменутој Анализи се указује на озбиљан проблем који постоји у стечају годинама, а то је избор стечајног управника у конкретном стечајном предмету.

    Према сада важећем законском решењу, стечајни суд је обавезан да, приликом отварања стечаја, именује стечајног управника са листе активних стечајних управника коју води Агенција за лиценцирање стечајних управника, а са територије своје судске надлежности.

    Притом се користи посебан рачунарски алгоритам који бира стечајне управнике на случај, али даје већу вероватноћу избора стечајном управнику који је у том тренутку ангажован у мањем броју стечајева или није уопште ангажован.

    У пракси су примећене појаве да судови, из различитих разлога, покушавају да заобиђу избор стечајног управника на случај.

    Судови то чине наводећи различите разлоге као што су специфична делатност стечајног дужника, искуство и посебна знања одређеног стечајног управника, практично решење да је привременом стечајном управнику у претходном стечајном поступку најлакше да настави рад као стечајни управник у стечајном поступку и слично.

    Савет за борбу против корупције с правом критикује описану праксу и инсистира на избору стечајних управника случајним избором.

    Наведено је потпуно јасно када се има у виду колики се простор отвара за корупцију приликом одступања од избора стечајног управника на случај.

    Међутим, надовезао бих се на анализу Савета указујући на још неколико момената за које сматрам да су битни у вези с наведеним питањем.

    Прво, изнео бих свој став да метод избора стечајног управника на случај, као је сада постављен, није оптималан.

    Чињеница да већу вероватноћу да добију нови стечај имају лиценцирани стечајни управници који поступају у мањем броју стечајева доводи до тога да ће стечајни управник који има један или два „крупна“ стечаја пре добити нови посао од оног стечајног управника који има шест или седам стечајева с малом или никаквом стечајном масом.

    Сматрам да би много боље решење био избор стечајних управника на случај, али не условљен бројем стечајних поступака, већ условљен системом оцењивања досадашњег рада стечајног управника. Морао би да постоји систем праћења и оцењивања рада стечајних управника, али који би спроводио стечајни суд на основу јасно одређених правила и мерила.

    Поред наведеног, треба законски решити питање личности стечајног управника у повезаним правним лицима која су истовремено у стечају, проблем географског распореда стечајних управника и стечајних дужника (сада једнаке шансе да добију стечај против неког стечајног дужника у Димитровграду имају стечајни управници из Пирота, Алексинца и, рецимо, Куршумлије), треба уредити питање увођења у рад стечајних управника који су добили лиценцу, а немају искуства у стечају и слично.

    Уз јасне законске одредбе и применом одговарајућих рачунарских програма, наведено би се дало решити.

    Друго на шта овде треба указати је погубан утицај Агенције за лиценцирање стечајних управника на избор и каснији рад стечајног управника. Наиме, како је већ речено, стечајни суд може, под одређеним условима, да разреши стечајног управника, а таква могућност је дата и одбору поверилаца.

    Услови за разрешење стечајног управника су законом прописани врло строго, а одлука о разрешењу је подложна правним лековима.

    Ретко се дешава да стечајни управник буде разрешен мимо своје воље.

    Међутим, Агенција увек може да покрене дисциплински поступак против стечајног управника, одузме му лиценцу, а стечајни суд је потом дужан да га разреши. Одлука Агенције о одузимању лиценце је коначна у управном поступку и против ње се може водити управни спор који траје, обично, око годину дана.

    Наведеним се даје за право Агенцији да елиминише одређеног стечајног управника из стечајева по свом нахођењу, без обзира да ли стечајни суд сматра да је у његовом раду било грешака или не. Јасно је да се и овде отвара простор за озбиљну корупцију.

    На крају, навешћу једно своје лично искуство. Када сам 2006. године почео да се бавим стечајем (лиценцу сам добио октобра 2005. године), Привредни суд у Нишу ме је именовао за стечајног управника у једном стечајном дужнику, а тадашња Агенција за приватизацију за повереника у другом. Тако сам, као млади стечајни управник, добио два стечаја управо онаква какви су ми приличили; добио сам најмање стечајне дужнике против којих је те године отворен стечај.

    Колеге које су касније почињале да се баве стечајем нису биле те среће. Добијали су, пре избора стечајног управника на случај, стечајеве које нико неће, а, по увођењу случајног избора, велике и комплексне стечајеве у којима им је било тешко да се снађу. Има доста примера да новопечени колега добије стечај у коме је, из неког разлога, пре тога разрешен стечајни управник. Како изгледа, без икаквог искуства, настављати рад претходног стечајног управника – то препуштам читаочевој машти.

    У свако случају, Агенција за лиценцирање стечајних управника се никада није позабавила описаним проблемима. Њена главна улога у стечајевима против стечајних дужника у приватном власништву је да изрекне казну стечајном управнику.

    Агенција се никада није позабавила ни питањем службене легитимације и значке стечајног управника, питањем честих напада на стечајне управнике у средствима јавног информисања, питањем повремених физичких напада на стечајне управнике и слично. Агенција се, у односу на стечајне управнике, првенствено бави дисциплинским поступцима.

    Савет за борбу против корупције у својој Анализи стечајног законодавства, сасвим основано, истиче да стечај против ма ког предузећа који се спроводи банкротством треба да траје до две године.

    До наведеног закључка Савет је дошао сабирајући законске рокове, а и пракса то јасно показује – где се стечај води савесно, непокретна и покретна имовина се уновчи током две године трајања стечаја.

    Постоје примери где то није могуће урадити у поменутом року из објективних разлога, али се ради о изузецима.

    Обзиром на динамику спровођења извршних и, нарочито, парничних поступака у нашем судству, реалан проблем постоји код уновчења непокретне или покретне имовине која је у спору, али се наведено ретко дешава.

    Наравно, на дужину трајања стечајног поступка утиче и наплата потраживања стечајног дужника према трећим лицима судским путем (која је врло спора), али наведено не одлаже продају имовине у стечају.

    Међутим, у иоле већим и сложенијим стечајним поступцима, уновчење непокретне и покретне имовине стечајног дужника у Србији траје по пет, шест или више година.

    О чему се ради? Најчешћи одговор гласи: „Радни стечај.“? А, какав је то радни стечај?

    Радни стечај је измишљотина српске стечајне праксе која, у ствари, представља изигравање самог стечајног поступка и поверилаца стечајног дужника.

    Покрене се пред судом стечај против стечајног дужника, постави се стечајни управник и – не догоди се ништа.

    Стечајни управник (обично оличен у Агенцији за лиценцирање стечајних управника која, у таквим случајевима, за повереника поставља „проверене кадрове“) остави старо пословодство стечајног дужника непромењеним, настави с дотадашњим начином рада стечајног дужника, а све се подводи под испуњење двострано теретних уговора стечајног дужника, што, иначе, закон дозвољава.

    Дакле, долазимо до тога да је неки стечајни дужник годинама радио на одређен начин, да га је водило одређено пословодство, и да је, на крају, дошао до стечаја.

    По отварању стечаја, стечајни дужник наставља с истим начином пословања и, фактички, води га исто пословодство. До чега ће то довести?

    Није предвиђено ни на који начин да се изврши анализа оправданости настављања пословања стечајног дужника по отварању стечаја.

    По чему би наставак производње или било које активности морао бити користан за стечајног дужника и повериоце? Можда се ради о послу који доводи до губитка?

    Још горе, можда се ради о послу који стечајном дужнику проузрокује штету, а некоме од поверилаца корист? Савет наводи пример грађевинског предузећа које у стечају завршава започете станове и тиме омогућава да припадну одређеним повериоцима.

    У сваком случају, идеја стечаја као правног института је јасна – равномерно намирење поверилаца. Идеја стечаја није настављање пословања стечајног дужника на дотадашњи, очигледно погрешан, начин. Да би се повериоци намирили, мора се брзо и ефикасно уновчити имовина (банкротство) или наставити рад стечајног дужника, али на здравим основама (реорганизација). Радни стечај је нешто друго; то је начин да се изиграју основне тежње стечајног законодавства.

    Одакле, уопште, жеља за радним стечајем? Радни стечај може за неког бити врло користан. Уколико стечајни дужник испуњењем двострано теретних уговора трпи штету, његови сауговарачи, вероватно, од тога остварују корист. Стечајни управник (читај: Агенција за лиценцирање стечајних управника) добија разлог постојања јер мора да се бави крупним стечајним поступком који дуго траје. О могућностима за ситну корупцију и најобичније поткрадање стечајног дужника да не говоримо.

    Савет за борбу против корупције, сасвим утемељено, захтева продају имовине стечајног дужника у примереним роковима.

    Шта је с другим чиниоцем који доводи до дугог трајања стечајних поступака, с трајањем судских и других поступака у којима је стечајни дужник странка? О томе у наредном наставку.

    Љиљана Петковић

    Фото: Н.П.

    (Израду овог текста суфинансирао је град Ниш. Ставови изнети у тексту не одражавају нужно ставове и мишљења органа који је пројекат подржао.)

     

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com