Анахроност данас важећег стечајног законодавства
Савет за борбу против корупције је крајем 2016. године усвојио документ под насловом „Анализа стечајног законодавства“.
Стечај за многе раднике представља баук. Многи не схватају да је често стечај једини економски оправдан корак којим је могуће сачувати здрав и профитабилан део неке компаније, тиме јој дати нову шансу и сачувати бар део или сва радна места.
У Нишу постоји неколико позитивних примера који су показали да је увођење стечаја сачувало супстанцу фирми.
Позитивни примери су Нишка пивара, Предузеће за путеве или задруга Малча.
Савет за борбу против корупције своју анализу почиње уводом који је, у ствари, кратак преглед новијег развоја стечајних прописа у Србији.
На самом почетку анализе правилно су утврђене две битне чињенице. Прва од њих је та да је закон који уређује стечај, по својој природи, процесни закон, али истовремено и материјално-правни пропис. У преводу на свакодневни српски језик, закон који уређује стечај је закон који прописује ток стечајног поступка као судског поступка. (Као, рецимо, закони који уређују парнични, извршни или кривични поступак.) Међутим, стечајни закон је закон који уређује и односе у друштву, слично као закони који се односе на дужничко-поверилачке односе или на породичне односе.
Друга битна чињеница је та је стечајни закон увек закон који је део уређења привредног система и да се кроз његове одредбе изражава став државе и друштва према важном привредном питању: „Шта учинити с привредним субјектом који не измирује своје обавезе и не обавља своје основне функције у процесу друштвене репродукције?“.
Из наведених чињеница, у анализи је произашао закључак да је стечајно законодавство увек уподобљено доминантном облику својине у привреди.
Да ли је данашњи стечајни закон уподобљен данашњој својинској структури привреде Србије? Јасно је да је одговор одричан. Према Уставу Републике Србије, постоје три равноправна облика својине: 1. јавна својина (својина државе и локалне самоуправе) укључујући и државну и друштвену својину, али само до окончања поступка приватизације, 2. приватна својина и 3. задружна својина.
Данас важећи стечајни прописи су потпуно прилагођени државној и друштвеној својини. Држава се увелико меша у стечајни поступак, привилегује државну и друштвену својину на уштрб приватне и задружне својине, покушава да одржи у животу предузећа која су већ годинама празне љуштуре без икаквог привредног смисла и чини штету учесницима у стечајним поступцима. Стечајно законодавство у томе постаје талац поступка приватизације који је код нас, изгледа, временски неограничен.
У својој анализи, Савет за борбу против корупције полази од периода пре почетка приватизације, пре 1990. године. У тим, сада већ далеким временима друштвене својине, радничког самоуправљања и привреде организоване у радне организације, циљ стечаја није било намирење поверилаца.
Разлог за наведено је прост – готово сва предузећа су у друштвеној својини, народ је схватао да је „све то наше“, па није много битно да ли су средства у овом или оном привредном субјекту, није претерано важно ко коме шта дугује. Циљ стечаја је био сасвим другачији: да несолвентан привредни субјект буде уклоњен из привреде, „да трула јабука не поквари и остале јабуке“.
У таквим околностима, стечај је у потпуности био у рукама државе јер је тадашња Служба друштвеног књиговодства била овлашћена да предлаже стечајеве (неко време била је и једини овлашћени предлагач), држава је преко својих органа и тадашњих друштвено-политичких заједница одлучивала и о органима стечаја, надлежностима стечајног управника, уновчењу имовине и другим питањима. У стечајном поступку, иако се ради о судском поступку, стечајни суд је имао споредну улогу.
Доношењем прописа о својинској трансформацији 1990. године (донети у тада још увек постојећој социјалистичкој Југославији за време председника Савезног извршног већа Анте Марковића), својински односи у привреди почињу да се мењају и појављује се приватно власништво у привредним субјектима. Међутим, распад државе, рат и међународне санкције су довеле до потпуног успоравања приватизације, а капитал тадашњих друштвених предузећа је увелико распарчаван и уништаван, а највише разграбљиван.
Променама прописа 2001. године долази до значајније приватизације друштвених предузећа и пред стечајно законодавство се стављају озбиљни задаци. Систем стечаја замишљен за привредни и друштвени амбијент радничког самоуправљања није могао никако да обавља своју улогу у промењеним околностима.
У стечајном законодавству је начињен револуционарни корак 2004. године доношењем Закона о стечајном поступку. У поменутом закону, који је написан највећим делом на основу искустава из Сједињених Америчких Држава и Канаде, постојао је читав низ нових решења која су омогућила спровођење стечајних поступака с уређеним роковима, лиценцираним стечајним управницима, надзором над радом стечајних управника, уређеним начином уновчења имовине и другим, до тада непознатим, квалитетима.
Међутим, у пракси је и овај закон показао одређене мањкавости и недоречености. Није, рецимо, било одређено шта чинити с имовином стечајног дужника која преостане по завршетку стечаја (није било предвиђено стварање стечајне масе), није било добро решено питање реорганизације и друго.
Из наведеног разлога, 2009. године је донет Закон о стечају. Новим законом многа питања су јасније одређена, поступак стечаја је прецизније дефинисан, а положај и рад органа стечаја је правилно постављен. Закон из 2009. године је допуњиван и мењан 2011., 2012. и 2014. године.
Међутим, оно што никада није учињено, ни у једном стечајном пропису, је да сви облици својине буду третирани једнако. Из одредби свих закона о стечају и подзаконских аката јасно избија жеља да се привилегују друштвана предузећа и да се држави омогући да на сваки начин и даље руководи стечајем. Што је најгоре, измене закона које се, како је већ речено, догађају сваке две године (2009., 2011., 2012. и 2014., а прошле године се појавио још један предлог), само омогућавају држави да се још више уплиће у стечај.
Држава штити одабрана предузећа од стечаја (сада постоји једанаест таквих предузећа), држава је поверилац у дословно сваком стечајном поступку и притом поседује информације које други повериоци немају, држава може, као поверилац, у сваком стечајном поступку да издејствује одлуку скупштине поверилаца или одбора поверилаца какву хоће, држава лиценцира стечајне управнике (и одузима им лиценце), кратко речено, државни органи господаре стечајем по свом нахођењу.
Поменуте измене Закона о стечају нису ишле к томе да се стечајни поступак боље уреди; оне су замишљене тако да држава у стечају лакше оствари своје циљеве. Стечајни закон губи свој процесно-материјални карактер и постаје пуки инструмент извршне власти којим она решава питања појединих предузећа за која је, из нејког разлога, заинтересована.
У анализи Савета за борбу против корупције јасно је речено да проблем стечаја није само у законским роковима, како представници извршне власти представљају, већ је основни проблем у решењима која привилегују државу и њене органе.
Резлтати наведеног су поражавајући. Стечајеви против предузећа у приватном власништву се у Србији готово уопште више не отварају. Постоји значајан број приватних фирми које су годинама у блокади пословног рачуна, не плаћају порез, не измирују обавезе према јавним предузећима, али још увек постоје. Можемо само нагађати шта се све догађа у таквим предузећима и каквом се економијом она баве и како се користи њихова имовина.
Према Анализи стечајног законодавства коју је донео Савет за борбу против корупције крајем 2016. године, у стечају је апсолутно привилегована држава, оличена у својим органима, локалним самоуправама, јавним предузећима и установама.
Држава, пре свега, располаже информацијама којима други повериоци и учесници у поступку не располажу. Државни органи увек могу до детаља да сагледају пословање стечајног дужника кроз податке које ови обавезно достављају државним органима и институцијама (годишњи завршни рачуни, пореске пријаве), као и помоћу налаза инспекцијских органа и органа гоњења.
Држава је законом изузела из стечаја јавне агенције и правна лица која је држава основала и на њих пренела јавне приходе или их финансира из буџета.
Држава је одредила и групу од једанаест предузећа у друштвеној својини против којих се не спроводи стечај.
Највећа нелогичност, која би се, можда, могла схватити и као злоупотреба, је чињеница да је Агенција за лиценцирање стечајних управника по сили закона стечајни управник у предузећима која већински послују јавним или друштвеним капиталом. Према наведеном, држава је већински или једини власник неког привредног субјекта, држава против тог субјекта може да покрене стечај, државна агенција је у њему стечајни управник, држава је у таквом стечају привилеговани поверилац (има, као што смо рекли, информације које други повериоци немају), државни органи (инспекцијски и други) контролишу пословање стечајног дужника – држава се пита за све.
Стечајни суд, такође државни орган, али независан од извршне власти, у томе има подређену улогу. Стечајни суд не може да разреши стечајног управника, нема реалне могућности да му било шта наложи, једино може да сервисира рад Агенције за лиценцирање стечајних управника као стечајног управника!
Према наведеном, једнакост различитих облика својине, прокламована Уставом, у стечају не постоји. Држава, као власник предузећа у стечају, и даље води његово пословодство, што у стечајевима с приватним капиталом није случај.
Нарочито је проблематично стање у стечајевима против предузећа која су у већинском јавном власништву, али имају и приватне сувласнике. Држава се у таквом стечају потпуно пита о свим битним моментима поступка, а приватни сувласници немају готово никаква права.
У наведеном стању ствари, закључује Савет за борбу против корупције, отвара се широк простор за свакојаке злоупотребе и корупцију. Не постоји механизам који би приволео Агенцију за лиценцирање стечајних управника да се, као стечајни управник, понаша савесно, одговорно и законито.
Агенција за лиценцирање стечајних управника, тамо где обавља улогу стечајног управника, својом одлуком, без јасних критеријума, поставља одговорно лице у стечајном дужнику из редова лиценцираних стечајних управника. Такво лице за свој рад одговара једино Агенцији која му је и издала лиценцу и омогућила да се бави тим послом! Наведеним се отвара простор за произвољности, непословно понашање и неодговорно вођење стечајних поступака.
С друге стране, лице које је поставила Агенција њеним интерним актима је строго везано да готово све послове стечајног управника обавља уз писану сагласност Агенције, а у Регистру привредних друштва је једино то лице уписано као одговорно лице. Позивам читаоца да се стави у положај одговорног лица у правном лицу које не може самостално да донесе готово ни једну одлуку, а одговара за пословање тог правног лица.
Јасно је да је описани начин поступања погрешан и врело штетан и да је неопходно да претрпи озбиљне измене.
Слични проблеми постоје и у стечајевима с приватним капиталом.
Љиљана Петковић
Фото: Н.П.
(Израду овог текста суфинансирао је град Ниш. Ставови изнети у тексту не одражавају нужно ставове и мишљења органа који је пројекат подржао.)
