• Društvo

    Судбина индустријских гиганата у Нишу

    Некадашња индустрија Ниша данас

    У последњих тридесетак година, некада значајна индустрија Ниша је, готово у потпуности, уништена.

    Највеће индустријско предузеће из времена пред распад Југославије, Електронска индустрија „Ниш“, више не постоји. Технолошко заостајање овог индустријског гиганта, присутно још осамдесетих година прошлог века, за време ратова и међународних санкција је попримило велике размере. Фабрике у оквиру Електронске индустрије, једна по једна, падају у стечај који се, по правилу, завршава уновчењем имовине и престанком постојања предузећа. Поједина предузећа из сложеног пословног система Електронске индустрије су, и после свега, наставила да успешно послују, али ради се о мањим предузећима који су само делићи некадашње узданице нишке индустрије. О производњи ТВ и радио апарата или апарата за домаћинство, више нема ни говора.

    На око сто хектара некадашњег фабричког круга Електронске индустрије данас послује око 130 предузећа различитих делатности која упошљавају око две хиљаде радника. Међу њима има врло мало оних која се баве електроником.

    Друго велико индустријско предузеће, Машинска индустрија, такође више не постоји. Погони Машинске индустрије су били постављени на три локације у граду – на простору иза Железничке станице према Медошевцу („Доњи погон“), на Црвеном крсту („Горњи погон“) и у Комрену („Јастребац“ и ливнице).

    „Доњи погон“ Машинске индустрије је основан као Железничка радионица 1884. године, а производио је, грубо посматрано, железничка возила, надоградњу друмских и железничких возила, опрему за процесну индустрију и машине за обраду метала. Од свега наведеног, сада послује само приватизовано предузеће које производи опрему за процесну индустрију.

    „Горњи погон“, основан 1913. године, је производио скретнице и друге делове железничке пруге, сигналне уређаје за железницу, челичне конструкције, дизалице и друге производе индустријског транспорта, а ту се налазила и ковачница. Од свега наведеног, очувано је предузеће које производи железничке скретнице. Остала предузећа су лоше прошла у приватизацији и остала без већег дела радника, опреме и производног програма.

    Фабрика пумпи „Јастребац“ је посебно тужна прича. Предузеће основано почетком двадесетог века је имало изузетан производни програм – производило је врло поуздане пумпе за индустрију, енергетику, руднике и комуналне делатности које су увек имале своје купце. Међутим, деценије лошег руковођења довеле су предузеће до стечаја. У стечају је усвојен план реорганизације који је у прво време доследно спровођен, али се, после неколико година, наставило са старим лошим навикама. На месту директора се смењују људи без потребних квалификација, а у управи се налазе бивши локални политичари, сада радници локалних јавних предузећа у Нишу. Резултат је неминовно дошао оличен у извршним поступцима у којима се продаје опрема предузећа. У овом тренутку, још увек постоје делови производне целине који би могли да наставе рад. Већ на пролеће, очекујем да ће у „Јастрепцу“ остати само голи зидови.

    У комшилуку „Јастрепца“ послује ливница сивог лива, а остале ливнице некадашње „Машинске индустрије“ су завршиле у стечају.

    Дуванска индустрија „Ниш“ је, за разлику од већине нишке индустрије, добро пословала и ратних деведесетих година прошлог века. Сада приватизована, фабрика дувана и даље добро послује и упошљава око шестсто радника. Некада је овде радило више хиљада радника.

    Има још примера индустријских предузећа која су преживела распад југословенског тржишта, ратове, међународне санкције, бомбардовање и уништавајућу приватизацију. Некадашњи „Ђуро Салај“, садашњи „Нисал“ и даље постоји и послује, као и „Техногас“, садашњи „Месер“, или „Житопек“. Међутим, сва ова предузећа сада упошљавају знатно мањи број радника него раније.

    Постоји и примери индустријских предузећа која више не постоје, али су њихови капацитети наставили рад организовани на новим основама. „Нитекс“ је отишао у стечај, али су на његово место дошли произвођачи који сарађују с у свету познатим „Бенетоном“, а Нишка млекара и даље постоји као организациона јединица „Имлека“. Међутим, обим производње, број упослених радника и ширина производног програма ових фабрика су сада много мањи него пре тридесетак година.

    У Нишу постоје и предузећа која су такође нестала, али су њихови производни капацитети сада потпуно искоришћени под новом фирмом. Некадашња кланица „Пољопромет“ не постоји, али на истом месту послује индустрија меса „Бифтек“ која има шири производни програм него њен претходник. Пивара Ниш АД је, после неуспешне приватизације, ликвидирана у стечајном поступку, али је страни инвеститор купио њен погон и успешно се бави истом делатношћу упошљавајући приближно исти број индустријских радника.

    Могу се, још увек, наћи и примери индустријских нишких предузећа која се боре за опстанак. Фабрика боја и лакова „Поморавље“ је приватизована и грца у проблемима, као и млин „Житопромет“. Овде је стање, можда, и најтеже јер се ради о колективима који, нити се опорављају, нити коначно пропадају.

    Много је примера индустријских предузећа у Нишу која су нестала у вихорима друштвених промена у последњих тридесетак година: фабрика гуме „Вулкан“, сада у стечају; предузеће за прераду коже „Ђука Динић“, завршен стечај, непокретна имовина се не користи, опрема уновчена, нема више никаквих услова за обнављање производње; Пољопривредно-индустријски комбинат „Ниш“, сада у стечају; циглана „Ћеле Кула“, више не постоји; фабрике трикотаже „Омладинка“ и „Трико“, спроведени стечајни поступци; модне конфекције „22. децембар“ и „Ниш“, више не постоје; столарско предузеће „Стеван Синђелић“, више не постоји; фабрике кожне обуће, спроведен стечај, имовина у центру Ниша се користи за друге намене; фабрика кожне галантерије „Напа“, приватизована и угашена, зграда претворена у стамбени простор; графичарско предузећа „Просвета“, неуспешно приватизовано, сада у стечају; „Ситоштампа“, више не постоји; фабрика четака „Нада Томић“, такође више не постоји.

    Од две земљорадничке задруге које су производиле алкохолна пића, део капацитета једне од њих, оне у селу Малча, се делом користи, док је друга, у селу Сићево, потпуно замрла. „Делиград“ више не производи белу технику.

    Уопште гледано, од некадашње индустрије Ниша није много остало. Оно што није нестало протеклих деценија, углавном се своди на производњу прехрамбених производа за домаће, махом локално тржиште или на производњу производа нижег
    техничко-технолошког нивоа за страно тржиште, али под страном марком и за стране компаније. Ретки су примери где се очувала производња технички сложенијих и захтевнијих производа.

    Не постоје прецизни подаци, али у индустријским предузећима у Нишу, која су преживела све оно што нам се догађало од 1990. године на даље, ради не више од три хиљаде људи, наспрам некадашњих 45 хиљада радника. Притом је нарочито лоше то што још увек постоје индустријска предузећа која нису изашла из болног периода транзиције, као што је „Поморавље“, „Житопромет“ или „Јастребац“. Запослени у овим предузећима раде у условима који су били карактеристични за деведесете године прошлог века – нередовно примају своје ниске зараде, не уплаћују им се доприноси за пензијско и здравствено осигурање, често немају основних услова за пристојан рад. Може се слободно рећи да запослени у поменутим предузећима имају своје запослење само формално, а, у ствари, немају посао од кога могу да живе. У том смислу, треба размотрити и стечај као могуће решење.

    Наравно, у последњих тридесет година, у Нишу су основана и сасвим нова индустријска предузећа.

    Љубомир Костић

    Фото: Љ.К.

    (Израду овог текста суфинансирао је град Ниш. Ставови изнети у тексту не одражавају нужно ставове и мишљења органа који је пројекат подржао.)

     

     

     

     

     

     

     

     

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com