Кинезима нико не оспорава назив „кинеска Нова година”, осим домаћих тврдокорних комуниста који, борећи се против свега што припада дугачкој традицији, а тиме и националној свести, тај празник зову „велики пролећни фестивал”. Иако најчешће пада у пролеће, прошле године је лунарна Нова година, и то у знаку црвеног певца, пала у цичу зиму, на дан празника Светог Саве. Чак ни комунисти овом догађају не приступају „научно” или неутрално, као, на пример, „Новој години по лунарном календару”, јер се не може сакрити специфичан значај за кинеску културу.

Поред очигледних разлика, изгледа да има и суштинских сличности са прослављањем српске Нове године. И данас у јавности, нарочито оној коју покушавају да обликују већина медија, није пожељно говорити о српској Новој години. У ствари, свака одредница догађаја боља је од српске Нове године. Све, само не српска. То је резиме многих управитеља медијских порука о празнику који има своје значење и оправдање управо у проскрибованом, изворном називу.

Цензура и аутоцензура наслеђене су навике из дуготрајног комунистичко-социјалистичког времена. Неки из кругова политичке моћи и данас живе то (не)време. Згодније је да се ноћ између 13. и 14. јануара заборави, ако може, а ако не, онда треба покушати да се учини интернационалним, по њима тиме и прихватљивим догађајем, који неће бити национално обележен, па тиме ни националистички одређен.

Намерно и идеолошки замењујући садржај појма национализам, који пре свега значи афирмацију, са шовинизмом, који пре свега значи негацију, комунисти и њихови наследници и у Србији чине исто као и у Кини.

Најпопуларнија алтернатива је назив „православна Нова година”. То је назив који би требало да укаже на чињеницу да је то празник у православном свету или бар у више православних земаља. Међутим, 13. јануар увече нигде се у православном свету, па ни у више земаља, не може сагледати као некакав дочек нове године или прослава „најлуђе ноћи”. А у Србији је та ноћ била увек „луђа” него она тринаест дана раније.

Одредница „православна” не стоји ни у суштинском, верском смислу, јер за Српску православну цркву, као и за остале помесне православне цркве, нова, и то црквена година, долази сваког септембра.

Други начин да се избегне „српска Нова година” јесте објашњење да се дочекује „нова година по јулијанском календару”. Ово је покушај да се догађај учини што неутралнијим. Тај маневар је, такође, лишен унутрашњег смисла.

Само формално, 1. јануар долази тринаест дана касније по јулијанском календару, па се тако ваљда и прославља, само одложено. Одлике прослављања код нас су такве да се баш 13. јануар спрема за дочек и не размишљајући о 1. јануару који је већ некако дочекан и „прослављен”.

Па, добро, ако су описана два начина прикривања природе овог празника лишена унутрашњег (мада не и спољашњег, идеолошког) смисла, у чему је његов истински (унутрашњи) смисао?

Смисао се може потражити у сведочењима генерација које су га и учиниле празником, јер српска Нова година никада није била службени празник.

Реч је о начину исказивања отпора једном времену неслободе у Србији. Читаве генерације Београђана (и грађана других места по Србији) на различите начине су обележавале нове године „13 дана касније”, показујући пркос према режиму који је својим систематским покушајем да затре српску националну свест схваћен као антисрпски.

Зато српску Нову годину треба разумети као културолошко-политички феномен. Она је један од историјских трагова слободарског духа српског народа, а у културном смислу израз грађанског отпора, најфинијег духа урбаног национализма. То је онај дух који љубав према роду и отаџбини показује на делу, и у животу, са осмехом.

Данас је важно на то указати јер „деца комунизма” трагају за начином да живе (а и ми с њима) опет у некој „Другој Србији”, а не у оној која припада српском корену, бићу, култури или било чему што подлеже опису „српска”.

Вероватно све ово не треба да чуди уколико се присетимо да овде поколења нису навикла да национално опредељење схватају као позитивну вредност, већ напротив. Порицање сопствених квалитета требало је да помути свест о сопственом уважавању. Ми смо друштво које је у медијском јавном сервису чак и спортисте до последњег тренутка (2006. и одласка Црне Горе) називало југословенским, а не српским, иако Југославије, па ни оне најкраће, више није било. Ми смо земља која, иако прославља победу у Првом светском рату, који је за Србију био у пуном смислу и Отаџбински рат, нема снаге да утврди да је српска војска оно што нас спаја са тим славним и мученичким периодом, па тако данас војску и не одређује, већ је од Војске Југославије по нужди преименована у Војску Србије.

То су само неки од разлога зашто српска Нова година представља догађај отпора ропској свести, „духу самопорицања” и националном мазохизму који се обнавља у различитим временима. Она се, за разлику од „обичне”, срцем дочекује и слави.

Професор Београдског универзитета