Analize I Kolumne

ТАРГЕТ

 

Исцртана црно-бела мета и испод додато латиницом „TARGET“ (у преводу са енглеског МЕТА).  На обичној хартији формата А4 – јасна порука прикачена на наша леђа зихернадлама и шпенадлама,  док је мало коцкасто парче хартије са истом метом, величине беџа, било прикачено на груди. Била је то порука Срба у Румунији НАТО агресорима и понајвише Америма који су своје зло те кобне 1999. сејали изнад Србије.

Тог пролећа били смо љути, огорчени и беспомоћни.  Носили смо мету јер смо људима хтели да дамо до знања да смо и ми део Србије. Да бомбе које падају не погађају никад политичаре и кинеске амбасаде, него да су под тим бомбама наша браћа и рођаци.

Прошло је 20 година од НАТО агресије, и још ми се свеже врте ужасне слике несреће и оно осећање немоћи кад желиш некако, било како, да помогнеш, да заштитиш, да прекинеш лудило, а немаш баш ничега другог сем беса.

Тако је по Темишвару, тог марта 1999,  кренула наша шетња улицама града. Захефтани у оне папирне поруке на којима је писало „TARGET“ делили смо флајере на којима смо нашим суграђанима покушавали да скренемо пажњу на неправду, позивајући их на митинг. И Румуни су разумели. Исто као и ми, били су огорчени  и згрожени ситуацијом незамисливом за XX век. Говорили би: „Sârbii sunt demni“. „Un popor cu coloană vertebrală“. („Срби су поносни.“ „Народ који има кичму“). Иако је званични став Румуније по питању бомбардовања Србије био „Легитмно и потребно“,  народ је истину добро знао и није се дао преварити. Зато су Темишварци, којој год етничкој групи припадали, дошли тог 3. априла 1999. на Трг уједињења у Темишвару и подржали митинг Савеза Срба у Румунији против НАТО агресије.

Стали су уз нас верујући да ће правда победити.

И ми смо веровали. Наивно и дуго. Деценијама смо пратили суђења, чекали… веровали да ће се рачуни поштено свести.

А правда? Чудна нека сорта, за нас неухватљива. Није нас се удостојила ни у Хагу, ни у Београду. Јер како изгледају светске пресуде, ми смо народ зликоваца који је ратовао са све самим анђелима.b

А „TARGET“?  То данас није ни политички ни друштвени појам. Данас је економски јарам за раднике  приморане да по Европи зарађују свој хлеб.

Мајстор Миле има, на пример, висок „таргет“ кад заврће шрафове радећи на траци за производњу веш машина. Каже да га највише нервирају паметњаковићи који све знају, а да се пре њиховом кућом није ни задимило, ни заплакало. На све ово мајстор Миле шкргуће зубима, помиње им Бога, мамицу,  `лебац… и закључује:

–         Замисли, 20 година, а они и даље…

Љубинка Перинац Станков
главни уредник недељника „Наша реч“

„Наша реч“ јесте гласило Савеза Срба у Румунији које под овим насловом излази од 5. јануара 1990. Овај недељник наставља традицију српских новина у Румунији дугу седам деценија.. Прво су 1951. српске новине излазиле као „Правда“, затим као „Банатске новине“ од 1969.
Недељник излази сваког петка на 36 страница и тематски прати активности српске заједнице која је у Румунији концентрисана у три жупаније: Тимиш, Арад и Караш Северин.
Број се отвара вестима. Следи колумна и интервју броја.. Рубрика Наша тема  посвећена је главном догађају те седмице. Ту су и сталне рубрике као што су Култура, Репортер, Политичка хроника, Традиција, Најбоље године, Маштарија, Спорт итд.
Бар два пута годишње лист излази са додатком Магазина (летњег, зимског, ускршњег).

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh