FOTO: via WIKIMEDIA COMMONS
Članak je preuzet sa Broadly-a
Klarisa Smit i Fiona Atvud su 2014. pokrenule „Porno studije“, prvi akademski žurnal posvećen isključivo pornografiji. Brojne kolege i anti-porno feministkinje savetovale su ih da to ne rade.
Klarisa Smit, profesor seksualnih kultura na engleskom Univerzitetu Sanderlend, opisuje mi idealnog seks-robota. „Možda uopšte ne bi ni ličio na čoveka. Možda bi bio kao vreća za spavanje u koju se uvučeš radi što potpunijeg telesnog ugođaja. Zamisli da ti neko u isto vreme golica prste na nogama i masira glavu, zar ne bi bilo fantastično?“
Pitam da li je videla dvonoge kiborge iz Boston Robotics koji više ne padaju, čak i ako ih neko gurne. „Više liče na konje,“ kaže ona. „Nimalo nisu seksi.“ Da ima potrebne poslovne sposobnosti, tvrdi da bi počela da dizajnira seksualne robote. „Umesto što pričam o tamo nekom akademskom žurnalu.“
Žurnal o kome pričamo zove se „Porno studije“; u pitanju je prvo akademsko izdanje posvećeno isključivo izučavanju pornografije. Pokrenula ga je 2014. uz pomoć Fione Atvud, koja na Univerzitetu Midlseks u Londonu drži kurseve iz komunikacije i medijske kulture. Od tada, „Porno studije“ postale su popularna platforma za sva vrela i kritički odobrena akademska istraživanja na polju dizajna i konzumacije pornografije širom sveta.
Uz VICE, medijski su ih ispratili „Atlantik“, „Vašington Post“, i naravno „Dejli Mejl“, pa je onlajn izdanju žurnala pristupilo skoro 250,000 čitalaca već prvog vikenda. Prvi broj nudi esej inovativnog filmskog stručnjaka Linde Vilijams na temu seksualnog obrazovanja u UK školama, kao i meta-analizu pornografije pod naslovom „Duboki markeri: put ka kvantitativnoj obradi onlajn pornografije – kao da Nejt Silver obrađuje PornHub. Kasnija izdanja bavila su se raznim temama, od „nekropolitike“ zombi pornografije do problema gej porno izvođača koji ne koriste kondome.
Pornografija je odavno popularna tema akademskih istraživanja. Prof. Linda Vilijams je još davne 1989. objavila rad pod naslovom „Hardkor: snaga, slast, i ludilo vidljivog“ koji nije prošao bez kontroverzi u kritičkom procesu.
Pitali bi me: „Kad ćeš da pređeš na nešto ozbiljnije?“
„Bio je to prezren vid izražavanja“, kaže Smit, „ali mislim da danas ipak više ljudi prilazi pornografiji sa raznih stanovišta. Ne pitaju se više samo da li to treba da postoji i kako da ga zakonski uredimo, već šta je to, ko se time bavi, kako to sve radi“.
Pre nego što je postala porno-stručnjak, Smit je radila u marketingu i studirala sociologiju. „Bezbroj predavanja o radikalnim feministkinjama koje pornografiju odbacuju,“ kaže ona. A onda, jednog dana su joj se obratila na poslu obratila dva izdavača koja su nameravala da pokrenu erotske časopise posvećene ženama.
„Pomislila sam, čekaj, ako izdavači misle da vredi to izdavati, šta bi sa onim da žene pornografija uopšte ne interesuje?“
Pročitajte i: „Šta kolekcionari ‘Plejboja’ misle o odlasku golotinje sa stranica ovog magazina“
Smit je znala žene koje gledaju porno filmove, i sama je volela povremeno da odgleda neki Chippendales nastup, a primetila je kako se lokalni Ann Summers seks šop pretvorio iz tajnog mračnog mesta u nešto „veselo i šareno“ gde se kupuju igračke za seks.
„Videla sam kako mi se pred očima dešavaju teorijski nemoguće stvari.“ Slutila je da pornografija nije ispravno procenjena.
Smit je 1999, godine odradila analizu For Women, relativno luksuznog časopisa čiji su tipični naslovi glasili „Vodič kroz spermu“ i „Žene koje svake večeri menjaju partnere“. Zaključila je da ovaj časopis pokušava da stvori „prostor u kom će se žene osetiti seksualno slobodne“ pišući na pristupačan način o grupnom i analnom seksu, o neverstvu kao fetišu, i sličnim temama.Bio je u pitanju očigledan materijal za masturbaciju; uz prikaze „muških tela namenjenih ženskoj upotrebi“ nudili su i erotske priče iz navodno stvarnog života.
Akademici i kolege koje je poštovala pokušali su da odvrate Smit od daljeg istraživanja pornografije. „Pitali bi me kad ću da pređem na nešto ozbiljnije,“ ali u isto vreme bi mi govorili kako je hrabro to što radim.“ (smeh) „Nisam bila hrabra nego zainteresovana!“
Kad akademici analiziraju stripove, horor filmove, video igre, ili anime, obično se ne smatra da samo istraživanje automatski podrazumeva odobravanje svega što se dešava u toj delatnosti. Ali pornografija se drugačije tretirana. Tema je do te mere „opterećenja značajem“ da je profesor transrodnih studija Bobi Nobl jednom prilikom istakao koliko je lako upleti se u teorijsku raspravu o pornografiji umesto da se ona objektivno sagleda kao proizvod kulture.
Smit je ignorisala upozorenja i tokom sledećih nekoliko godina objavila radove pod naslovima kao što su „Sjajne grudi i tesne gaćice: noć muškog striptiza“ i „Ljudska bića ili vanzemaljci sa planete Seks? Svakodnevno uzbuđenja u ženskoj pornografiji.“
Sarađujući sa drugim akademicima istog polja istraživanja, na jednoj konferenciji je slučajno naišla na Fionu Atvud. „Kao da smo samo nas dve pričale o pornografiji, bar unutar UK.“ Kad su ideju o žurnalu posvećenom ovoj temi iznele pred multinacionalnu akademsku izdavačku kuću Routledge, usledile su dve i po godine pregovora. Pošto im je predlog najzad odobren, Smit kaže da su „deset minuta sedele i ćutale u neverici“.
Skoro odmah pošto su „Porno studije“ bile najavljene, feministička anti-porno organizacija po imenu Stop Porn Culture pustila je u promet onlajn peticiju za osnivanje anti-porno žurnala da bi se uspostavila ravnoteža. Potpisnici su tvrdili da je to što se radi ekvivalent „studijama ubistava iz perspektive samih ubica.“
Smit i Atvud kažu da nisu shvatili poentu. „Pokušavamo da osporimo ideju da postoje samo dva pogleda na stvar,“ objašnjava Atvud. „Ispada kao da se postavljamo za ili protiv televizije, ili za/protiv romana kao forme. Bizarno je tako gledati na stvari u akademskoj sferi.“
ljubaznošču Routledge-a
U to vreme, UK vlasti su zakonom zabranile čitav niz seksualnih dela u porno filmovima snimljenim na lokalu, uključujući „batinanje rukom ili štapom, bičevanje, penetracija predmetima vezanim za nasilje, fizičko ili verbalno zlostavljanje sa ili bez pristanka, uriniranje u seksualnom kontekstu, ženska ejakulacija, davljenje, sedenje na licu, i manuelna penetracija do trećeg zglavka.“ Nacija se nije osećala seksualno-pozitivno.
„To je ona fantazija da se sve nepoželjno može zadržati van zemlje.“
Ova vrsta straha se, naravno, proširila i na univerzitete. „Ne bih rekla da je ikad postojalo zlatno doba porno istraživanja,“ kaže Atvud. „Nikad nije bilo lako.“ Otpor na koji su njih dve naišle (i na koji još uvek nailaze) deo je šireg problema akademskih sloboda. Na Univerzitetu Hjuston, na primer, nedavno je predavačima sugerisano da prilagode svoj nastavni plan ako misle da studenti na predavanja dolaze naoružani.
„Društvenopolitički kontekst u kom trenutno živimo čini sav akademski rad rizičnim na razne načine, nevezano za temu istraživanja,“ kaže Atvud.
Istorija akademskog bavljenja pornografijom u SAD nije naročito dramatična. Linda Vilijams je u svojim istraživanjima imala svu podršku administracije predsednika Džordža Buša (starijeg).
Bezbroj predavanja o radikalnim feministkinjama koje pornografiju odbacuju.
„Ipak postoje akademske slobode,“ kaže nonšalantno Vilijams u odgovoru na pitanje kako su administratori u konzervativnom OC reagovali na temu njenih predavanja 1992. na UC Irvin.
Vilijams je do tada već objavila knjiguo pornografiji. Tokom predavanja bi puštala koji god porno film joj dođe pod ruku. Sa studentima je gledala gonzo pornografiju, feminističku („ista stvar samo sa više biljaka u saksijama i bez svršavanja po licu“), sado-mazohističku („što teatarsku što onu drugu“).
Studenti su se najviše bunili kod gej porno filmova; Vilijams kaže da su muškarci burno reagovali. Ipak, u većini slučajeva su se svi samo smejali. „Smeh im je bio odbrambeni mehanizam, znaš, da se ne bi slučajno uzbudili.“
Pitala sam Klarisu Smit da li je ona pušta porno filmove tokom svojih predavanja; iznenadio me je odrečan odgovor.
„I Fiona [Atvud] i ja smo redovni profesori, ali to ne znači da smemo da radimo šta god nam padne na pamet. Ja radim na malom provincijalnom univerzitetu, jednom od onih iz 1992. godine [kada su brojne politehničke ili više škole dobile status univerziteta], dakle nemamo stav da smo neka elita. Moram da pazim na stav same škole, koja se uvek pita da li ovo mogu da opravdam roditeljima. Ne bih da im pravim tu vrstu problema.“
Za sada, Smit savetuje studente završnih godina, sprovodi istraživanje, posećuje konferencije, i naravno uređuje „Porno studije“. Kaže da joj je glavna briga da sledeća generacija ne pretrpi isti osećaj sramote vezane za seksualne potrebe koji njeni stariji ispitanici prijavljuju. „Tokom Fioninih i mojih istraživanja, jedna od glavnih stvari na koju se nailazi kad sa starijim ljudima pričamo o pornografiji je onaj stav ‘Da nam je samo neko na vreme pričao o seksu, možda se ne bismo toliko stideli da gledamo privlačna tela. Dugo nismo znali šta seksualno želimo.’ Zar nam je potrebna još jedna generacija ljudi uplašenih od sopstvenih tela, postiđenih sopstvenim željama?“
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
