foto: Michael Ocampo

Od paljenja prve cigarete do odvikavanja, Tom Rasmusen analizira filozofiju pušenja.

Zašto počinješ da pušiš? Postoji gomila razloga: imaš 15 godina i roditelji te ne razumeju, te shvataš da ćeš najlakše prkositi njihovom konstantnom nametanju pravila tako što ćeš doneti odluku za koju pouzdano znaš da je nimalo neće odobravati (u tajnosti, naravno). To je to! Korak si bliže pravoj nezavisnosti — emancipaciji — sa svakim novim uvlačenjem dima tog kamela kog držiš iza školske zgrade posle poslednjeg časa. Plus, odlučio si da ako Leonardo Di Kaprio puši u „Romeu i Juliji“, onda je to još jedna tema o kojoj ćete morati da pričate tokom vašeg neminovnog izlaska i naknadnog smuvavanja.

Sa dve prelaziš na deset, pa na trideset dnevno. Tako je bar bilo sa mnom: nikad nisam bio od onih pušača u društvu po lepom vremenu. Ako sam budan i dišem, znači da sam na najelegantnijoj aromi od svih poznatih ljudskom nepcu: „marlboro blend 27“.

Prvih nekoliko godina to funkcioniše jer praktično svi puše. Ali ljudi oko tebe polako počinju stvarno da se drže obećanja „prestajem posle srednje škole/fakulteta/kad napunim 21“. Ostavljaju te samog i pod vedrim nebom, nesposobnog da održiš sopstveno obećanje, vraški blizu tom zastrašujućem statusu ‘odraslog pušača‘ kom si se u mlađim godinama smejao sa svojim prijateljima, danas izričitim nepušačima. A sada imaš 24 godine i bez prestanka pušiš već skoro deceniju, baš kao i ja.

Ali iskreno ubeđen da to radi iz ljubavi prema cigaretama, čovek ne prepoznaje razularenu nikotinsku zavisnost. A nema ničeg goreg nego kad moraš da se braniš od stalnih kritičkih napada na nešto što istovremeno voliš i veruješ da je neizostavni deo tvog suštinskog identiteta. Ako voljena osoba kleveće tvoju prljavu naviku, pušiš da bi se utešio. Ako te kritikuje neznanac, pretpostavljaš da je idiotski tiranski protivnik prava na izbor i pušiš iz protesta za slobodu. Ne može da se objasni taj osećaj kad dim svake cigarete izduvavaš u lice nepušača — zato što si zaljubljen i zato što si zavistan.

Dakle, mlad si i osećaš se i dalje prilično nedodirljivo uprkos zviždanju koje ti dopire iz pluća i tog dosadnog kašlja koji kao da ne služi ničem drugom sem da prekine razgovor. Jedna cigareta ti navodno oduzima sedam do deset minuta života. Zvuči zastrašujuće, ali kad napravite računicu, sve je u redu — popušio sam oko 109.500 cigareta, što znači da sam izgubio malo više od dve godine. Ali vredelo je: otegnuću papke negde sa 79, umesto sa 81 — koliko dobre te poslednje dve godine uopšte mogu da budu? Uz to, novac koji bih danas uštedeo nepušenjem ionako bih potrošio tad, zar ne?

Svi putevi vode do pušenja.

Ali da li je zapravo tako? Bilo je 3:45 ujutro 7. novembra 2015. godine kada nisam mogao da zaspim. Ustao sam da popušim cigaretu, ali, pazi vraga, ostao sam bez ijedne. Nije ostalo ni opuška, čak ni duvanske prašine na dnu kante za smeće, čiji sam sadržao panično izvrnuo na pod. Najbliži mini-market koji radi 24 sata bio je 15 minuta hoda od vrata mog stana, ali eto mene u četiri izjutra kako po pljusku vežbam brzo hodanje u pidžami i martinsovim sandalama. Kupio sam pljuge, popušio jednu i to je bilo to. Baš kao i u slučaju simpatije ili dugogodišnje veze, odjednom više nisam mogao da vidim šta sam to uopšte voleo kod cigareta.

Naravno, pušenje se nastavilo još nedelju dana — vredelo je probati — ali 210 cigareta kasnije nisam osećao ništa više od puke fizičke potrebe. Nisam zapravo želeo da prestanem, ali nisam iskreno želeo ni da nastavim. Video sam zavisnost razgolićenu ili kako god da se to već kaže.

Za mene je došlo vreme da okončamo vezu. I budući da sam žestok baja, odvikavao sam se na suvo. Nije bilo skrivenih paklica za hitne slučajeve, aplikacija koje bi mi čestitale na dnevnom izbegavanju raka ili izračunavale koliko sam novca uštedeo (taj novac je ionako potrošen još pre nego što je ušteđen, na veliku radost moje garderobe). Prva nedelja bila je, naravno, obeležena celovečernjim znojenjem i konstantnim iskašljavanjem grozomornih crnih grudvica. Moje desni su krvarile svaki put kad bih prao zube, a po licu su mi izbile veliki crvene fleke, za kojima su stigle legije bubuljica (sa ljubavlju preimenovane u ‘vojska bubulja posle žurke’). Kako je vreme prolazilo, post-pljugački simptomi su nestajali — sem gojenja koje je i dalje u toku (možda ima više veze sa mojom nesposobnošću da spustim kašiku).

Ali u životu posle pljuga čak i romantizovana sećanja na te neke posebne cigarete počinju da blede. Da li si se zaista zaljubio sa cigaretom u ruci? Je li seks stvarno bio toliko dobar zbog post-koitalnog dima? Kad se veza okončala i kad si od partnera dobio svoju porciju omalovažavanja na Instagramu, jesu li ti tvoje verne cigarete stvarno pomogle da više ne liješ krokodilske suze? Odgovor za mene bio je prilično odričan. Štaviše, kad se prisetiš svih tih trenutaka, uvek je vredno pamćenja bilo sve ono što se dešavalo oko tih cigareta, iako tvoje tinejdžerske i dvadesete godine deluju neodvojive od tvoje zavisnosti od tih mrskih plućnih strelica za pikado.

Želeo sam da budem poput svojih rokenrol idola iz sedamdesetih i, izuzev prelaska na heroin, pušenje je bilo sastavni deo mog napaćenog kreativnog identiteta: nisam imao novca za hranu, ali sam ga uvek imao za duvan na motanje. Odvajanje tog belog nikotinskog štapića od mog identiteta delovalo je jednako teško kao odvojiti pire od mesa, ali to je bilo tako samo dok sam voleo da pušim. Kakav ego! Čim preboli zavisnost od identiteta, čovek u stvari mora da se izbori sa fizičkom zavisnošću. I baš kao bilo koja tipična bivša veza kad je jednom nogirate, dejstvo cigareta na moje sada čedno telo bilo je da mi zabode nož u leđa. Teško mogu da se popnem uz stepenice a da se ne zadišem, a pola reči po rečenici izgovaram kroz kašalj lišen treplji.

Shvataš da si se sa nikotinskom zavisnošću našao u rvačkom zagrljaju od kog samo jedna osoba ima koristi: duvanski tajkun. Kao pušači mi smo žrtve gigantskog kapitalističkog režima koji maskira slobodu Velikih duvanskih kompanija da ostvare profit kao našu ‘slobodu da pušimo’ i našu ljubav prema samom činu. Globalne korporacije zarađuju na grupi nesrećnika koji su taoci zavisnosti. A kako njihova tržišta na Zapadu odumiru iz pušačkih razloga ili se smanjuju zbog snishodljivih kampanja kao što je Stoptobar, ove kompanije svoju pažnju okreću drugim mestima: najskorije Pakistanu, Indiji i Indoneziji. Tu njihov proizvod nije toliko oporezovan, obrazovanje i zdravstveno osiguranje su manje dostupni, a ne postoji zakonsko ograničenje godišta koje govori ko sme a ko ne sme da puši.

I niko zapravo ne pati toliko kao pušač.

Zavistan i bez daha, on kroz porez plaća sve zdravstvene troškove svojih pušačkih kolega — pušenje, dakle, nema nikakve veze sa nepušačima. Postoje silni ludački izgovori koje ljudi koriste da zadovolje svoju zavisnost od katranske divote, ali bivši pušači često podrivaju vezu koju aktivni pušači imaju sa Kraljem Nikotinom nazivajući je prostom i jednostavnom zavisnošću — što deluje kao sasvim pogrešna dijagnoza. Za mene je to bila ljubav, sada više nije, ali možda će ponovo biti. Trenutno sam se izgleda navukao na opsesivno gledanje snimka uvodnog nastupa Kristine Agilere na Evropskim muzičkim nagradama 2003. godine. Niko ne može da ti kaže da prestaneš da pušiš, od cigareta moraš sam da se odljubiš — iz kojeg god razloga.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu