Власотинце је живописна варош на граници Јужног Поморавља и побрђа Острозуба и Крушевице, на реци Власини. Плодна земља у околини, богатство воде и близина важних комуникација у долини Јужне Мораве, омогућили су стварање напредног насеља још у време ропства под Турцима.
Остало је забележено да се народ Власотинца опирао страној власти и у најтежа времена.
У Власотинцу никада није изграђена џамија, а читав деветнаести век је пун немира и буна.
Српска војска је 1877. године ушла у Власотинце које су већ ослободили сами мештани.
У време слободе, Власотинце доживљава убрзан развој, а нарочито се развија виноградарство у околини вароши.
Између два светска рата, убрзано се развија занатство и трговина, уводи се електрично осветљење улица.
И данас се у Власотинцу могу видети репрезентативне фасаде зграда из прве половине прошлог века.
После Другог светског рата, у социјалистичком друштвеном уређењу, у Власотинцу се убрзано развија индустрија. Ратови у бившој Југославији, санкције међународне заједнице и врло лоша приватизација друштвених предузећа су, у последњих тридесетак година, довели до опадања привредних активности и општег осиромашења грађана Власотинца.
Занимљиво је погледати како се кретао број становника власотиначке комуне протеклих деценија.
У самом Власотинцу, индустријализација и модернизација после Другог светског рата су довеле до великог раста броја становника.
Давне 1948. године, у Власотинцу је живело око пет хиљада људи, а 2002. године је тај број порастао на преко 16 200.
Међутим, број становника даље почиње да опада, тако да је 2011. године пописано око 15 800 становника.
У читавој власотиначкој општини, број становника такође опада. Према попису из 1991. године, у Општини Власотинце је живело око 34 800 људи.
Према попису из 2011. године, овде је живело мање од 30 хиљада становника.
Према процени званичне статистике, 2016. године власотиначка комуна је имала око 28 300 становника. За четврт века, око једне петине становника мање.
Према званичној статистици, током 2016. године Власотинце је добило 182 новорођена становника.
Исте године, умрло је 445 људи. Током 2016. године, 263 становника мање услед негативног природног прираштаја.
Наведени пад броја становника чини 0,9% укупног броја становника или, да прикажемо ствар пластичније, као да је једна улица у Власотинцу нестала током 2016. године.
Стопа укупног ферилитета (број живорођене деце по жени у току репродуктивног периода њеног живота) у Власотинцу износи само 1,1. За просту репродукцију становништва, потребна је стопа од 2,1.
Структура становника Власотинца и околине је врло неповољна. Према попису из 2011. године, било је само око 4 300 становника млађих од петнаест година.
У исто време, било је у Власотинцу око четири хиљаде становника старијих од седамдесет година, а било је чак дванаест хиљада становника старијих од педесет година.
Просечна старост становништва је 2011. била преко 42 године.
Обзиром на негативан природни прираштај, структура становништва Власотинца је данас, зацело, много неповољнија.
Неповољна демографска кретања у многоме утичу на укупни друштвени живот Власотинца и околине.
Према подацима које смо добили од Снежане Филиповић, директора Предшколске установе „Милка Диманић“ из Власотинца, годишње се у Власотинцу роди између 190 и 250 деце.
У самом Власотинцу, поменути невелики број деце, ствара гужву у дечијим вртићима.
„У граду Власотинцу постоје два дечја вртића – ,Дечја радост` и ,Колибри`. Број деце је за око 20% већи од законског норматива, а готово двоструко већи од просторних капацитета.
Поред наведеног, постоје и два дечја вртића у оближњим селима – ,Лане` у Прилепцу и ,Пчелица“ у Стајковцу. У овим вртићима, број деце је, углавном, испод законског норматива.“
„Предшколска установа има“, објашњава даље директорка Филиповић, „петнаест подручних јединица при основним школама у селима у околини Власотинца.
У подручним јединицама постоје предшколске групе чије је похађање обавезно и мешовите групе које примају млађу децу по добровољној основи.
Број деце у овим групама се креће од два до пет. Изузетак су групе у селима Орашје, Бољаре и Свође где има до десеторо деце по групи.“
Примећујемо да село Орашје има нешто мање од хиљаду становника, а само десеторо деце у предшколској групи, те добијамо разложно објашњење: „Број деце у вртићима у самом Власотинцу расте јер се родитељи, нарочито мајке, запошљавају у новооснованим индустријским погонима у граду.
У немогућности да децу повере на чување члановима шире породице, а имајући и развијену свест да је за дете најбоље да је с вршњацима, уписују своје потомке у вртић.
У селима је стање другачије. Број деце из године у годину драстично опада, тако да се села у планинском подручју гасе јер остају без деце.“
Своју тврдњу директор поткрепљује јасним примером. У селу Свође постоји предшколска група од шесторо деце из Свођа и суседног села Присјан.
Села Свође и Присјан су, по попису из 1981. године, имала заједно преко хиљаду двеста људи.
Према попису из 2002. године, у Свођу и Присјану је живило мање од шестсто становника, махом старијих од шездесет година.
Сада, као што рекосмо, ова два села имају само шест предшколаца.
За неку годину, вероватно, неће бити ни једног детета, а, за двадесетак година, неће бити ни једног становника.
Село Липовица је пре петнаестак година имало око 450 становника, од којих је двадесетак било деце предшколског узраста.
Данашња предшколска група у Липовици броји двоје деце.
Разговор смо обавили и с Гораном Митићем, директором Основне школе „Синиша Јанић“, једне од основних школа у општини и једне од две основне школе у Власотинцу.
„Текуће школске године, наша школа има 754 ученика. Школске 2006./`07. године, било је 1 025 ученика.
Сваке године, број ученика опадне за око 30, или за једно цело одељење.
Тренутно, школа има 35 одељења, од којих су четири одељења издвојена у Орашју, два комбинована одељења у Ладовици и два комбинована одељења у селу Јастребац.
Приметно је да опада број ученика и у граду и на селу.
Директор даље објашњава: „Раније се дешавало да се породице с децом доселе из околних села у Власотинце, али сада се то не догађа.
Школске 2007./`08., Школа је уписала 147 првака, а последњих година уписује се око педесет првака годишње.“.
Јасмина Јевтић, школски психолог, даје ближе појашњење: „Раније смо имали око 140 првака само из вароши, међу којима је било од 10% до 15% јединаца. Сада имамо педесетак првака годишње, а међу њима и више од половине јединаца.“.
Није лако организовати рад школе при описаном стању. Како нам каже директор Митић, смањује се број ученика по одељењу, а смањује се и број запослених.
На срећу, доста наставника је претходних година испунило законске услове и отишло у пензију, па није било технолошких вишкова у већој мери.
Међутим, од четрдесетак запослених наставника, само њих десет раде с пуном нормом.
Осталих тридесетак немају пуно радно време или норму допуњују радећи у две или више школа. Један наставник ради чак у седам различитих школа.
„Спорадично се дешава да се ученици из школе испишу јер се читава породица исели у иностранство. Та појава до пре неколико година није постојала у Власотинцу.“, упозорава директор Митић.
Ко ће живети у Власотинцу, тако непокорном у својој историји, за тридесетак година? Уколико се нешто брзо не предузме, овде сигурно неће живети потомци данашњих Власотинчана, бар не у великом броју.
Драгана Костић
Фото: Љ. К.
(Израду овог медијског садржаја суфинансирала је општина Власотинце. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не одражавају ставове органа који је доделио средства)
