Svako ko posećuje buvljake ih poznaje. Stari koferi napunjeni starim albumima, razglednicama i fotografijama, sakriveni ispod đubreta i starog nameštaja. Čak iako ne tražite ništa posebno, i dalje ćete nastaviti da listate fotografije sa odmora potpunog stranca. Ponekad ćete na fotografijama videti i nečiji ceo život. Ponekad zastanete na sekund i pitate se zašto su ove fotografije nastale, ko su bili ljudi na njima i zašto su uopšte želeli ovakve fotografije.

Sigrid Sander posećuje buvljake u potrazi za ovakvim pričama. Ono što većina ljudi vidi kao neželjeno nasleđe ili đubre, on kupuje i koristi za dalje istraživanje. Sander naročito traga za serijama fotografija koje se razlikuju od tipičnih fotografija sa buvljaka – traga za momentima koje nisu uslikani da bi se javno pokazivali ili fotografije momenta koji su se odigrali iza fasade buržoaske diskrecije. Sander traži i zaboravljene profesionalne fotografe, koje želi da predstavi na svom sajtu.

Jedna od kolekcija je posvećena portrete žena i fotografije golotinje koje pokazuju motive koji stoje iza načina na koje su žene fotografisane od dvadesetih do sedamdesetih godina prošlog veka. Sander poseduje i kolekcije koje beleže neverovatne i apsurdne momente – razglednice koje reklamiraju atrakcije, a na kojima se pojavljuju niski ljudi, portrete sa polarnim medvedima, božićne jelke bez ljudi i fotografije ljudi koji su bez ikakvog objašnjenja obučeni isto. Razgovarala sam sa Sanderom o kolekcijiama.

VICE: Koliko dugo sakupljaš fotografije i kako si počeo?

Sigfrid Sander: Bavim se prodajom umetnina i radim kao galerista u Hamburgu, tako da sam se premestio na buvlje pijace i prodavnice antikviteta zarad svoje karijere. Pre tirdeset godina, moja supruga i ja smo počeli da kupujemo nameštaj i dizajnirane komade, a sve je počelo kada smo kupili ormar za kanclariju u kome smo pronašli nekoliko albuma sa fotografijama prethodnog vlasnika.

Bio je to bračni par bez dece. Na nekih dvadesetak, tridesetak fotografija, nalazio se samo pas vlasnika i njegova supruga. Ali, čovek je skoro sa svake fotografije isekao ženu. Na primer, kada ona izvodi psa u šetnju, na fotografiji samo možete da vidite povodac i njemu ruku. Decenijama je dokumentovao život svog psa i ni u jednom momentu nije uslikao svoju suprugu. Pomislio sam koliko je to psihološki zanimljivo. Ako provediš dovoljno vremena gledajući stare fotografije, pronaćićeš najluđe stvari. Iznova i iznova.

Da li si uspeo da saznaš u kakvim su situacijama bili ljudi kada su nastale te fotgorafije?

Uspevao sam da nađem informacije preko markica koje su se nalazile na pozadini fotografija. Sve fotografije u kolekciji Žene su napravili profesionalni fotografi. Mnoge od tih fotografija svet još nije video, a neke nažalost nikada nećete ni videti. Ali, ima i legendi među njima: Džulijan Mandel, na primer, koji je bio poznati fotograf u Parizu dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. Napravio je hiljade fotografija, ali o njemu nema nikakvih podataka na internetu. Čuo sam glasine da je moguće da je on poznati fotograf koji radi pod pseudonimom zato što ne želi da uporpasti reputaciju „treši“ fotografa – fotografa koji radi fotografije golih žena.

To sigurno ima neke veze. Sva ta tišina koja se vezuje za njega.

Tako je. Postoji i legenda o gospodinu X. Legenda kaže da je to bio jedan jako bogat Parižanin koji je imao automobil i zajedno sa prijateljem, za mnogo novca, kupovao žene iz ulice Crvenih fenjera. Sa njima je kasnije lepo živeo i voleo je da ih fotografiše u hotelima i u prirodi. Kada je ostario, otišao je kod izdavača i pokazao mu hiljade fotografija. Rekao je izdavaču da može da ih dobije pod uslovom da ih ne objavi pre nego gospodin X umre i spomenuo mu da su negativi uništeni. Drugi uslov je bio da se njegov identitet nikada ne otkrije, jer je to jedini način da zaštiti svoju porodocicu. Možete da verujete u ovu priču ili ne. Ali, postoji mnogo ovakvih legendi. I ponekad je nemoguće saznati ništa o ovim fotografijama. Naročito onima iz Istočne Nemačke.

Na fotografijama iz Istočne Nemačke ima mnogo onih na kojima je donji veš fotografisan kao za neki modni katalog. Te fotogafije su verovatno nastale u studiju. Ali, ima i fotografija kod kojih je jasno da su nastale u privatnim stanovima. Ima i onih na kojima se jasno vidi da je fotograf mnogo zainteresovaniji za model koji pozira nego za odeću.

Zaista možete da namirišete šezdesete i sedamdesete godine prošlog veka na tim fotografijama. Pomalo liče na F.C. Grundlaha. Na njima vidite poluapstraktne kompozicije snimljene u sobama napravljenim od kartona.

Pretpostavljam da je istorijski i sociološki kontekst vrlo važan kada govorimo o fotografijama Istočne Nemačke.

Naravno. Recimo, ja sam u kontaktu sa osobom koja je radila u pošti u Istočnoj Nemačkoj. Pored redovnog posla, oformio je i mrežu poluprofesionalnih modela, devojaka koje su pozirale gole. Njegov hobi je bilo fotografisanje venčanja, naročito onih na kojima je bilo gostiju sa Zapada. U toku noći bi napravio slike i sledećeg dana ih prodavao ljudima za Zapada. Zarađivao je odličnu lovu. Taj novac je korstio da plati poluprofesionalne modele koje je nalazio oglašavajući se u lokalnim novinama. Te reklame su, naravno, imale skrivenu poruku o tome kakava vrsta posla je u pitanju.

Njegovi modeli su bile normalne žene – doktorke, prodavačice, razne vrste žena. Naravno, one nisu želele da iko sazna da se fotografišu za novac. Neke od njih su odlično zarađivale. Neke su od poziranja bez odeće zarađivale mnogo bolje nego na svojim redovnim poslovima. Tada su obično poštari prodavali te fotografije krugu svojih prijatelja, nije postojalo egzotično tržište magazina.

Zato je zanimljivo saznati kome su ove fotografije bile namenjene?

Ja sam manje zainteresovan za istorijski kontekst. Više me zanima to neko ludilo. Na primer, imam fotografije jednog advokata koji je savake godine fotografisao božićnu jelku, a nikada svoju porodicu. Svake godine, na fotografiji vidite okićenu jelku, ali je samo ona u kadru. Pomalo podseća na Harvija Kajtela u filmu Dim. Ove serije fotografija predstavljaju vrstu meditacije za ljude koji su ih napravili, iako na prvi pogled možda deluju potpuno prazno.

Kolekcija zaista pokazuje širinu vizualnog jezika i tema, kao i razliku između upitnih i banalnih stvari, smešnih i ozbiljnih momenata. Šta je zajedničko fotografijama?

Dok ti se jedne stvari čine veoma poznatim, druge se čine potuno nepoznatim. Postoje stvari koje te privuku, a ne znaš zašto. Ovim fotografijama sam želeo da pokažem da je život mnogo raznobojniji od onoga što mi vidimo. Bez lažnog morala i osuđivanja.

Neke od kolekcija, kao na primer „Mokar veš“, „Muškarci fotografišu žene“ i „Napolju“, oslikavaju neke sasvim obične trenutke koji se u seriji fotografija čine pomalo apsurdno. Nemoguće je ne zapitati se zaštio su ljudi u analognoj prošlosti imali potrebu da zabeleže ove momente. I zašto se isti motivi pojavljuju u različitim porodcama?

Ja sam odgajan tako da verujem da je fotografisanje nešto specijalno. Za fotografisanje ti treba aparat. Kao i većina tehnoloških dostignuća u to vreme, i fotoaparte su čuvale glave porodice i obično su ih oni i korsitili. Mislim da to delom objašnjava zašto imamo toliko fotografija automobila, bicikala, devojaka i pasa. Onda su tu i motivi koji se ponavljaju. Na primer, supruga u vikend izdanju pored buketa mongolija. Možda je u to vreme to bio kadar iz nekog filma ili fotka iz nekog magazina.

Otkrio si i seriju „Draga Margaret“ na buljavku?

Imam kontakte ljudi iz različitih gradova koji mi čuvaju fotografije, magaizne i filmove. Tako sam i dobio kofer sa fotografijama koje sam prodao Galeriji Zander. Jako sam srećan što su fotografije postale popularne zahvaljujući njima.

„Margaret – hronologija jedne afere“ je pedantna beležnica afere između Margaret, udate radnice i njenog oženjenog šefa. Sve se odigralo sedamdesetih u Zapadnoj Nemačkoj. Šef je fotografisao Margaret mesecima, svaki put kada bi se sreli, a fotografije je čuvao u nečemu nalik dnevniku. Tu je beležeio i sve moguće detalje o njihovim susretima, uključujući i promene u njenom rapsoloženju, tome da li ima perut i kakve su joj stidne dlake. Obesesivno je fotografisao ljubavnicu. Nekoliko meseci kasnije, afera je završena , a to je bio kraj i dnevika koji je vodio.

Kada je dnevnik objavljen, mnogo ljudi mi je prišlo sa pričom da poznaju nekoga ko vodi sličan dupli život.

Nastavićeš da tragaš za sličnim pričama po buvljacima?

Nemam ništa protiv. Ima još toliko fotografa i serija koje treba spasiti zaborava. Jako sam srećan kada ljudi koji posećuju moj sajt žele da saznaju više o pojedinačnim fotografijama.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu