Ako ste kojim slučajem bili američki panker na prelasku iz sedamdesetih u osamdesete godine prošlog veka, imali ste prilično jasno definisan spisak stvari koje su vam išle na živce: hipici, siledžije, roditelji i bilo ko drugi nedovoljno nezadovoljan generalnim konceptom postojanja. Ali vaš bes je ipak najčešće bio do kraja neusmeren, poput projektila sa toplotnim navođenjem u potrazi za toplim telom. A onda je 20. januara 1981. godine američka pank scena našla istovremeno dostojnog neprijatelja i katalizatora kada je na dužnost predsednika stupio Ronald Regan, bivši guverner Kalifornije i filmska zvezda koja je praktično bila crtanofilmska verzija konzervativca iz pedesetih. Njegova desničarska retorika je narednih osam godina podstakla nagomilanu mešavinu mržnje i prezira koja će američku hardkor scenu hraniti čitavu deceniju.
Teško je izdvojiti šta je to tačno Regana činilo toliko omraženim, a njegovog prethodnika, Džimija Kartera, na primer, ne. Pripišite to tome koliko je izradio siromašne, dugom istorijatu progona levičarskih aktivista ili prosto načinu na koji ga je njegov javni imidž (i imidž njegove supruge, koja se aktivno protivila feminizmu i drogama) činio savršenim avatarom lažnog Američkog sna — šta god bio pravi razlog, anti-reganovske himne vrlo su brzo postale pravi pravcati podžanr.
Možete izdvojiti pesmu Fucked Up Ronnie kanadskih pionira panka DOA, objavljenu 1981. godine na njihovom EP-u Positively DOA. Ili istaći pesme kao što su Hey Ronnie vašingtonskih Government Issue, Reaganomics teksaških D.R.I. i If Reagan Played Disco kalifornijiskih Minutemen. A i Nensi je dobila pristojnu porciju mržnje, u stvarima kao što su I’m In Love With Nancy Reagan grupe TMA iz Nju Džerzija.
Ova potonja uglavnom se zasnivala na ideji da će, ako pankeri budu vikali kako će jebati Prvu damu, to samo po sebi biti dovoljno urnebesno, ali su zato drugi bendovi ipak bili eksplicitnije politički angažovani, ako ne i eksplicitniji. Dželo Biafra i njegovi Dead Kennedys koristili su svaku priliku da satru lažni osećaj sigurnosti koji je Regan delio okolo kao suvi dnevni obrok, nazivajući ga fašističkim ratnim huškačem i čašćavajući ga još gorim uvredama. (Ovaj bend je predvodio niz koncerata „Rok protiv Regana“ održanih 1984. godine). A ne zaboravimo ni slavni fanzin Maximum Rock ‘N’ Roll iz San Franciska, koji je u prvih nekoliko brojeva držao Biafru u zaglavlju impresuma. Počev od leta 1982. godine, MRR je objavljivao naširoko raspisane članke kao što su „Pank propaganda: Protest ili Prozelitizam?“ i „Uvod u Situacionističku teoriju“. Ali niste morali da budete postdiplomac da biste našeg predsednika zaslužnog za drastičnu fiskalnu politiku, anti-komunistički hajku, invaziju Grenade i svrgavanja raznih vlada nazvali smradom — pankeri uvek preispituju vlast, posebno vlast koja izgleda tako ubedljivo sa nacrtanim hitlerovskim brčićima iznad usne, đavoljim rogovima na glavi i kukastim krstom na rukavu.
Ali kada je Regan 1984. godine osvojio drugi mandat, ta iskra nemira koju je zapalio kao da je već pomalo zgasnula; možda je hardkor scena shvatila da ga bes sam po sebi neće skinuti sa vlasti, a možda je pevačima prosto ponestalo tekstova. Čak je i losaneđeleski bend kao što je Wasted Youth, čiji je debitantski LP iz 1981. godine bio naslovljen Reagan’s In, počeo da štanca luckaste, bezbrižne ploče pod naslovima kao što su Get Out of My Yard! Na oproštajnom albumu Dead Kennedys iz 1986. godine, Bedtime for Democracy, Biafra je obezbedio uobičajene anti-reganovske tirade u pesmama poput Rambozo the Clown i Gone with My Wind, ali u to vreme je to već mnogima izgledalo kao puko ponavljanje. Društvena osvešćenost postala je pomalo izanđala šmira u hardkoru krajem osamdesetih, kada je maha uzela strejt edž kultura.
Pročitajte i : „Prva dama pank fotografije priseća se godina piva, pišaćke i pljuvačke“
Mržnja pankera prema Reganu možda danas deluje pomalo zastarelo, ali ovi bendovi su spasli i osvežili protestnu pesmu, koja je osamdesetih okoštala u bezube budalaštine kao što su Land of Confusionod Genesis i Beds Are Burning od Midnight Oil. Regan je za sobom ostavio prilično govnjivo nasleđe, ali nije se sve svodilo samo na ignorisanje smrti uzrokovanih AIDS-om i ilegalnu trgovinu oružjem — kako do kraja mrzeti lika koji je inspirisao pesme kao što su Reagan Youth od Reagan Youth, White House od Sector 4 ili Hinkley Had a Vision od Crucifucks?
Kako se bliže predsednički izbori 2016. godine, vredi osvrnuti se na sve ovo kako bismo pronašli neku utehu u mogućnosti da Donald Tramp postane predsednik. U redu, čovek je rasista, lažov i narandžastokoži zagovornik torture, ali da li bi mogao da izazove pank revoluciju sličnu onoj koju smo doživeli ranih osamdesetih? U Trampovoj Americimožda ćete morati da zakopate svoju kolekciju prvih izdanja singlica sa etikete Dangerhouse u zadnjem dvorištu svoje tetke kao da je dečja pornografija, ali će nesumnjivo nastati neke sjajne pesme o te katastrofalne četiri godine po ovu zemlju. Što se mene tiče, znam samo da ću unapred patentirati imena bendova kao što su Trump Youth, Trump SS i Millions of Dead Trumps.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
