Jukako Fukušima već više od decenije pomaže bivšim jakuzama da se rehabilituju. Slika: Emiko Jozuka
Kad je „Majk“ devedesetih godina prošlog veka ugledao oglas u novinama za kliniku koja pravi protetičke prste, prvo je pomislio da se radi o nekakvoj prevari. Ali bivši jakuza je ipak u roku od sat vremena zakazao sebi pregled. Skraćeni mali prst na njegovoj levoj ruci je gotovo čitavu deceniju obeležavao njegovu nekadašnju pripadnost svetu kriminala, sprečavajući ga da živi normalnim životom.
Lažni mali prst, mislio je on, zvuči suludo, ali vredi pokušati. Možda mu pomogne da sakrije svoju prošlost — i zaštiti se od predrasuda japanskog društva prema bivšim članovima bande jakuza koji žele iskupljenje.
Pročitajte i: Jakuze ne vole da se slikaju
„Nisam bio siguran da će funkcionisati“, kaže mi Majk, „ali žarko sam želeo da upoznajem nove ljude a da ne brinem za to šta će oni misliti.“
***
„Jubitsume“ — skraćivanje prsta — jeste ritualni oblik samosakaćenja koji sprovode članovi japanske mafije iliti jakuze kako bi se iskupili za svoje greške. Ova praksa korene vuče još iz 18. veka, kada su kockari poznatiji kao bakutoprihvatali nečiji odsečeni prst kao otplatu za kockarski dug. Mali prst na levoj ruci odabran je zato što njegovo odstranjivanje otežava stisak na dršci njihovog mača ( katana) i oslabljuje ih kao protivnike.
Organizacije jakuza su u 20. veku preuzele ovaj običaj. Kad niže rangirani članovi bande prekrše strogi kodeks časti jakuza, a stariji jakuza odluči da taj čin zaslužuje da bude kažnjen, oni moraju da odseku svoj levi prst nožem tik iznad najgornjeg zgloba . Vladino istraživanje iz 1993. godine pokazalo je da 45 odsto jakuza ima odsečen prst, a najmanje 15 odsto njih je ritual izvršilo dvaput. Odsečeni komad malog prsta obično mora da se pokaže ojabunu (šefu) njihove organizacije, umotan u parče tkanine, kao znak pokajanja. Ako se kodeks i dalje krši, dotični jakuza nastavlja da odseca levi prst iznad ostalih zglobova, postepeno se prebacujući na mali prst desne ruke. Dalji prekršaji završavaju se smrću.
Poslednjih godina su stroge zakonske mere protiv jakuza — organizovanih kriminalnih grupa koje se bave zelenašenjem, trgovinom droge i seks trafikingom — kao i stalno opadanje broja članova uticali na smanjenje izvršavanja jubistume. Ali oni kojima nedostaje mali prst na ruci zauvek se povezuju sa gangsterskim životom, a u zemlji u kojoj preovlađuje duboko ukorenjena anatema prema ovoj organizaciji, nešto tako suptilno kao što je odvojivi lažni prst može donekle da pomogne bivšem jakuzi bez prsta da se reintegriše u društvo.
Ali to ne znači da će ovi bivši članovi jakuza trajno uspeti da se oslobode gangsterskog života
Majk svake godine u decembru posećuje Fukušimin salon da pregleda svoj mali prst. Slika: Emiko Jozuka
***
„Majk“, koji je zatražio da ne koristim njegovo pravo ime, nije znao šta da očekuje kad je prvi put došao na kliniku. Zamišljao je da će biti dočekan krutom formalnošću i birokratijom sa kojom se susreo svaki put kad je išao da rešava papire u opštinskoj službi grada Osake. Umesto toga, čuo je kako zgradom odjekuju glasni povici i bio iznenađen kad ga je dočekala mlada žena razbarušene kose u dvadesetim godinama.
Ta žena bila je Jukako Fukušima, protetičarka, koja je — pored toga što pravi običnu protetiku — više od decenije izrađivala na stotine lažnih malih prstiju za bivše jakuze koji su želeli da ostave gangsterski život za sobom i pronađu redovan posao. Jedan od Fukušiminih prstiju obično košta 180.000 jena (1.490 dolara), ali bivšim jakuzama u teškoj materijalnoj situaciji ona često odobrava popust.
Fukušima je, danas u tridesetim godinama, sitna žena širokog osmeha i glasnog smeha. Rođena je u Osaki, prefekturi na jugu Japana. Ova oblast je dom Jamaguči gumija — najveće organizacije jakuza u zemlji. Pre dvadeset godina, na vrhuncu japanskog ekonomskog razvoja, sindikati jakuza širom Japana bili su aktivniji . Čarke su, kaže Fukušima, bile česte blizu njene prve klinike u gradu Tezukajama (danas luksuznoj stambenoj oblasti), gde je započela karijeru protetičarke.
„Jednom su bacili eksploziv na nečiju kući blizu mesta na kom sam nekada živela“, priča Fukušima.
Još kao tinejdžerka zainteresovana za slikarstvo i vajarstvo, Fukušima sebe opisuje kao samouku protetičarku. Ona je ovu profesiju otkrila slučajno jednog letnjeg dana kad videla kako se neki čovek umotava u veliki šal na klinici u kojoj je radila na obuci.
„Bila sam mlada i samo sam ga direktno pitala zašto se toliko pokriva kad je napolju tako toplo“, kaže Fukušima. Čovek joj je pokazao teške opekotine koje su mu prekrivale čitavo telo i lice, i zbog kojih je ostao bez ušiju. Fukušima je odlučila da mu pomogne, napravivši u domaćoj radinosti par protetičkih dodataka koje je čovek mogao da namesti umesto ušiju i iskoristi ih da na njih prikači masku koja mu pokriva donji deo lica.
Proneo se glas o Fukušiminom talentu i ona je uskoro počela da pravi protetičke delove tela za druge, uključujući i jakuze. Ideje je pronalazila u knjigama, a proučavala je kozmetiku kako bi mogla da izrađuje što realističniju protetiku.
„Sama sam naučila kako da pravim protetiku kad sam imala 21 godinu. Tad još nismo imali internet, tako da je bilo veoma teško doći do informacija o protetici. Mislim da su mi učitelji bili moje mušterije“, rekla je Fukušima, kojoj ranih devedesetih nije smetalo da pravi mali prste za bivše jakuze, uprkos anatemi koja ih je pratila.
„Nisam baš toliko inteligentna, samo sledim svoje impulse kad osetim da je ljudima potrebna pomoć“, kaže ona.
Jakuze često sami sebi odsecaju prste, ali ponekad za to zatraže pomoć. Slika: Emiko Jozuka
***
Više od decenije posle prvog susreta sa Fukušimom, Majk, ćutljivi muškarac zastrašujuće spoljašnjosti, sedeo je opušteno sa šoljom vrele kafe u ruci kad sam ga srela u današnjem poslovnom prostoru naše protetičarke, Kobo Arte Kavamura Giši. Klinka prepuna lažnih delova tela skrivena je u sporednoj uličici blizu prometne natkrivene pijace u gradu Osaki.
„Pitao sam se onomad zašto zvuči tako besno“, kaže Majk, okrenuvši se ka Fukušimi, koja mu sedi sleva. „Brinuo sam se samo da ne postanem žrtva neke velike prevare.“
U ono vreme, Fukušimine druge mušterije iz sveta jakuza isprva su mislile da ona vodi nekakav sumnjivi posao i da će ih obrlatiti.
„Tada nije bilo mnogo žena u ovom poslu i mislim da nisu očekivali da će ih lečiti neka žena“, kaže Fukušima, smejući se od srca. „I nisam tada bila besna. Ja sam samo prirodno glasna i uvek kažem ono što mislim.“
Otkad je prvi put dobio svoj protetički mali prst od Fukušime sa 32 godine, Majk je pratio Fukušimu sva tri puta kad je selila kliniku. U decembru svake godine, on svraća na redovan pregled svog protetičkog malog prsta, čiji su svi detalji autentični, od nabora do nokta. To im oboma daje priliku da se informišu o tome šta je novo u životu onog drugog.
Majk je tek napunio 20 godina kad se prvi put pridružio jakuzama. Očaran njihovim imidžom i reputacijom, znao je vrlo malo o tome kako izgleda život u bandi. Međutim, za svega tri godine, znao je da želi da izađe iz čitave te priče. I tako je za sobom ostavio vrh svog malog prsta, pri čijem odsecanju mu je pomogao jedan prijatelj, da bi se iskupio za prekršeno obećanje i dobio priliku za život daleko od jakuza. Jakuze obično sami sebi odsecaju mali prst, ali ponekad traže pomoć nekoga sa strane. Majk je odbio da govori o okolnostima koje su dovele do tog čina, ali mi je rekao da mu niko nije naredio da odseče sebi mali prst, samo je osetio prećutni pritisak da to uradi.
„Nije bolelo“, kaže on. „Verovatno od silnog adrenalina.“
Jukako Fukušima pregleda Majkov protetički mali prst. Slika: Emiko Jozuka
***
Majk se nadao da će uspeti da započne novi život.
„Želeo sam da radim i da se vratim u normalan život. Znao sam da će me ljudi čudno gledati i da mi to neće poći za rukom ako ne budem imao mali prst.“
Za one kojima nedostaje levi mali prst, međutim, nema glatkog izlaza iz gangsterskog života. Pošto nije uspeo da nađe posao, na kraju se pridružio japanskoj desničarskoj organizaciji i proveo ostatak svojih dvadesetih skandirajući i pokušavajući da zainteresuje ljude za ekstremističku ideologiju.
Pod prigušenim svetlom u Fukušiminoj prostoriji za konsultacije, samo pažljivi posmatrač može da primeti da je Majkov protetički mali prst lažan. Fukušimina protetika usklađuje se prema izričitim potrebama njenog klijenta i u skladu sa bojom njegove kože, a Majkova izgleda upravo kao njegovi ostali prsti. Većini bivših jakuza njihovi mali prsti potrebni su ponajviše za intervjue za posao, jer će najverovatnije tokom njih držati ruke u krilu. Različita društvena događanja kao što su prijemi na kojima se služi alkohol ( nomikai) od njih traže da imaju svetlije ili tamnije nijanse prstiju, u zavisnosti od toga da li su im ruke spuštene (zbog čega krv otiče u šaku i od nje prst postaje crveniji) ili dignute (zbog čega krv otiče iz šake i smanjuje crvenilo).
Pogledajte i naš dokumentarac „Šuma za samoubice u Japanu“:
Svaki Fukušimin klijent dobije sesiju konsultacije, posle čega se uzima otisak njihovih prstiju i bira boja kože, a zatim izrađuje kalup i mešaju boje. Fukušima nije želela da otkriva koje materijale upotrebljava, samo je rekla da koristi crvenu, plavu i žutu boju za izradu više od 1.000 nijansi kože, nanoseći nekoliko slojeva tako da ako mušterija slučajno okrnji prst, boja ispod ostane ista. Prsti su gotovi za oko dva meseca. Od svih mušterija se očekuje da poštuju listu čekanja. Fukušima se strogo pridržava politike nepristajanja na podmićivanje.
Majk ima dva seta lažnih prstiju: svetlije puti za zimu i tamnije za leto.
***
Kad je Fukušima prvi put počela da pravi protetiku za ljude, nije očekivala da će doživeti da broj jakuza koji traže njene usluge bude u stalnom porastu. Ona je među prvima uvela i tu ponudu, a u ovoj profesiji je počela da radi dok su njom još uglavnom dominirali muškarci.
Uprkos žestokim predrasudama u društvu prema jakuzama, ona nije imala ništa protiv da ih usluži. Međutim, ustanovila je da su njeni prvobitni susreti sa njima bili itekako zahtevni.
„Među ljudima vlada verovanje da su jakuze bogate. Čak sam i ja mislila da sa sobom nose gomilu gotovine u tašnama“, kaže Fukušima. „Ali počela sam da srećem mušterije koje ne plaćaju ili odlažu plaćanje nakon što dobiju uslugu. Toliko me je to iznerviralo da sam ih pitala zašto me, pobogu, ne plaćaju, budući da se prema njima nisam ophodila nimalo drugačije nego prema ostalim mušterijama.“
Ispostavilo se da je veliki broj Fukušimine klijentele iz redova jakuza izgubio novac kad je napustio organizaciju i nije mogao da nađe poslodavca koji bi ih zaposlio zbog osakaćenih malih prstiju.
„U to vreme bila je naširoko poznata činjenica da bivše jakuze koje su napustile kriminalni sindikat nemaju dom i često ih i dalje love drugi članovi bande. Zbog toga im je bilo zaista teško da započnu život ispočetka“, kaže Fukušima, objašnjavajući da je malo verovatno da će poslodavci rizikovati da zaposle bivšeg člana jakuza iz straha od nasilja i da će zaplašiti mušterije.
„Bivši članovi jakuza koji dolaze u moju kliniku nose male prste zbog drugih, dok ljudi koji su izgubili prste u nesrećama nose protetiku zbog sebe.“
Ranih devedesetih, kad je Fukušima prvi put počinjala da pravi lažne prste za nekadašnje kriminalce, socijalna pomoć za bivše članove jakuza koji su želeli da se poprave nije postojala. Društvo je pokazivalo malo razumevanja za nedaće skorašnjih begunaca iz sveta zločina, a lokalne policijske snage su isprva ispitivale Fukušimu misleći da se udružila sa kriminalnim organizacijama. Stvari su se popravile kad je u martu 1992. godine na snagu stupio Anti-Bouryokudan zakon , a policija iz Osake je u decembru 1992. godine uspostavila savet za pomoć bivšim jakuzama ( ridatsu shien).
Postoji razlika, tvrdi Fukušima, između reakcije javnosti prema ljudima koji su voljno sebi naneli povredu i onima koji su povređeni zbog okolnosti koje su bile van njihove kontrole.
„Ako ste izgubili prst u nesreći, društvo će saosećati sa vama. Ako ste, međutim, sami sebi odsekli prst, svojom voljom, niko vas neće sažaljevati. Kad se sve sabere i oduzme, bivši članovi jakuza koji dolaze u moju kliniku nose lažne male prste zbog drugih, dok ljudi koji su izgubili prste u nesrećama nose protetiku zbog sebe“, objašnjava Fukušima. „To je prava razlika između osećanja ljudi i društva, između pojmova straha i saosećanja.“
Protetički prsti omogućuju bivšim jakuzama da se osećaju opušteno u javnosti. Slika: Emiko Jozuka
Fukušima je svesna toga da kad nekom obezbedite lažne prste to za bivše jakuze ne znači automatski život daleko do kriminala, ali je objasnila da ona stvara uslove da se bivše jakuze uklope u društvo i makar pokušaju da započnu život ispočetka. I tako je ona smanjila cenu za protetičke prste, dozvolivši jakuzama da plaćaju u mesečnim ratama kad uspeju da se zaposle.
***
Fukušima je 2014. godine od biroa za jednakost polova japanske vlade dobila Nagradu za izazove kojima se izlažu žene za svoj preduzetnički duh i stalne napore da pomogne bivšim jakuzama da se rehabilituju i reintegrišu u društvo. Otkako je dobila tu nagradu, doživela je veliku promenu, i u odnosu javnog mnjenja prema sebi, ali i u reakciji njene porodice prema poslu koji obavlja.
„Moji roditelji, prijatelji, pa čak i momak s kojim sam izlazila neprestano su me kritikovali. Trebalo je da se venčamo, ali on nije mogao da prihvati posao kojim se bavim i mi smo se razišli“, kaže Fukušima, koja je danas srećno udata i ima dete. „Sada imaju više razumevanja za ono što radim.“
Nije, međutim, uvek bilo lako. Tokom čitave njene karijere, Fukušima je morala da izlazi na kraj sa nervoznim jakuzama koje su joj razbijale kliniku ili pretile. Neki su pokušali da joj plate više da bi dobili lažne prste brže. Ali ona je čvrsto ostala pri svom.
Tokom godina, Fukušima je slavila uspeh onih koji su uspeli da prekinu sve veze sa jakuzama i bila tužna zbog onih čiji bi se život raspao.
„Jedan čovek je došao kod mene da mi kaže da se venčava sa nekim koga mnogo voli. Želeo je roditeljima svoje verenice da ispriča sve o svojoj prošlosti „, kaže Fukušima. „Zvao me je nekoliko meseci kasnije: veridba je raskinuta, a roditelji verenice su je naterali da ode na abortus.“
Uz pomoć Majka i drugih starijih bivših jakuza, Fukušima je drugima koji su nedavno napustili organizaciju ukazala na mrežu podrške koja može da im obezbedi savet, pa čak i posao.
Majk ima jedan protetički prst za zimu i drugi, tamniji, za leto. Slika: Emiko Jozuka
Ostati čist i pošten, međutim, nije moguće za sve. Neki se vrate gangsterskom životu i Fukušima s vremena na vreme dobije pismo iz zatvora od bivših mušterija koji joj se izvinjavaju za svoja nedela.
„Teško je postići da sve bude 100 posto kako treba, ali ako možete da pomognete samo jednoj osobi, onda će ta osoba možda imati porodicu ili biti srećna na neki drugi način“, kaže Fukušima.
„Ako napravim deset prstiju, a vlasnik samo jednog uspe da započne život ispočetka, to mi daje snagu da nastavim.“
***
U maloj prostoriji za konsultacije, Majk vraća na ruku svoj mali protetički prst.
„Osećam se emotivno slobodnije kad nosim ovu protetiku“, kaže on. „Nosim je sve vreme.“
PREPORUČUJEMO:Zašto pizdim kad me muvaju na Fejsbuku i Tviteru
Majk je toliko vezan za svoje lažne male prste da često zaboravlja da ih skine, zbog čega se brže troše. Sačuvao je prvi lažni mali prst koji je dobio od Fukušime kao suvenir.
„Još čuvam taj prst“, otkriva Majk smejući se. „U jako je lošem stanju.“
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
