• BG

    Без новог закона о штрајку – до даљег

    Нови закон о штрајку, који је у току прошле године требало да се нађе пред посланицима Народне скупштине, још није усвојен. Разлог – размимоилажење у ставовима синдикалаца, послодаваца и државе, због чега је у међувремену чак престала да постоји и радна група за израду закона. Нацрт јесте урађен, ушао је и у јавну расправу, али о њему сада нико више не прича, иако су постојале две спорне тачке које нису решене, а тичу се договора око делатности од општег интереса и правила о минимуму процеса рада у току штрајка.

    У име Уједињених гранских синдиката „Независност”, Слађана Киковић, иначе и члан некадашње радне групе, потврдила је за „Политику” да се по питању закона тренутно ништа не догађа.

    – Док је функционисала радна група, на снази је био договор да ће то бити основни закон који ће регулисати право на штрајк. Требало је да се тачно одреде делатности од општег интереса, али до тога нисмо ни стигли, а нисмо дефинисали ни како ће се утврђивати минимум процеса рада – објашњава Киковићева, и додаје да су, залагањем да само нови закон о штрајку уређује штрајк, синдикати желели да избегну да се низом закона из области енергетике, образовања, здравства и других области ограничава право на штрајк, што је досад био случај. Сматра и да је радна група потребна да би се закон донео, као и то да по питању закона држава не може ништа да уради без социјалних партнера. Зато, како додаје, закон овакав какав јесте не може да уђе у процедуру, јер његови основни постулати нису усвојени.

    – Нацрт није чак био ни на седници СЕС-а, па и ако би стигао тамо на ред, сигурно би добио негативно мишљење чланова СЕС-а – уверена је Киковићева, подсећајући да је решење у поновном формирању радне групе.

    У Србији се углавном штрајкује због тога што послодавац не исплаћује зараде. Зато су синдикати тражили да се власник фирме обавеже да по окончању штрајка, поред неисплаћених зарада, радницима плати и време које су провели у штрајку.

    – Борили смо се за то, али ето све је остало на захтевима – истиче Зоран Михајловић, секретар већа Савеза самосталних синдиката Србије. Послодавци су пак тражили да им се омогући да запослене, који штрајкују, не плате, јер тиме не могу да обезбеде нормалан рад или да имају право да обуставе производњу и затворе фирму чак и ако је само део радника у штрајку. Укратко, тражили су право на такозвани локаут.

    И поред главних тачака спорења, Михајловић сматра да нацрт има и позитивних страна, а неке од њих се тичу начина обављања штрајка и правила око тога ко спроводи штрајк, да ли је то већина запослених или синдикати.

    – Штрајк може да се одвија код послодавца или на неким другим местима. Ипак осим минимума процеса рада, највећи камен спотицања је био око делатности. Највише полемике водило се око здравства и просвете. Савез је сматрао да у ове две области рада не треба ограничавати, односно уводити минимум процеса рада – подсетио је Михајловић.

    Новине које још нису на снази

    Закон о штрајку је на снази од 1996. године, а од 2003. прича се о његовима изменама, како због усклађивања законодавства са прописима Европске уније, тако и због потребе државе. Нацртом новог закона прецизирано је да штрајк организује већина запослених или синдикат. Минимум рада утврђује колективни уговор, ако њега нема, формира се посебна стручна комисија. Дефинисана су и права запослених на штрајк солидарности са радницима другог предузећа у трајању до једног дана, као и скраћење времена од најаве до почетка штрајка са садашњих седам на три до пет дана. Законом се проширује и круг оних који неће моћи да штрајкују – војска, БИА, Хитна помоћ, контрола летења, припадници специјалне и посебних јединица полиције.

    Link Izvora

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com