• Ekonomija

    Фељтон о стечају: Част је част, а власт је власт (4)

    Серијал:  Стечај у очима Савета за борбу против корупције

    Анализа стечајног законодавства коју је донео Савет за борбу против корупције крајем 2016. године бави се и стањем у стечајевима с већинским приватним капиталом.

    У поменутој Анализи се указује на озбиљан проблем који постоји у стечају годинама, а то је избор стечајног управника у конкретном стечајном предмету.

    Према сада важећем законском решењу, стечајни суд је обавезан да, приликом отварања стечаја, именује стечајног управника са листе активних стечајних управника коју води Агенција за лиценцирање стечајних управника, а са територије своје судске надлежности.

    Притом се користи посебан рачунарски алгоритам који бира стечајне управнике на случај, али даје већу вероватноћу избора стечајном управнику који је у том тренутку ангажован у мањем броју стечајева или није уопште ангажован.

    У пракси су примећене појаве да судови, из различитих разлога, покушавају да заобиђу избор стечајног управника на случај.

    Судови то чине наводећи различите разлоге као што су специфична делатност стечајног дужника, искуство и посебна знања одређеног стечајног управника, практично решење да је привременом стечајном управнику у претходном стечајном поступку најлакше да настави рад као стечајни управник у стечајном поступку и слично.

    Савет за борбу против корупције с правом критикује описану праксу и инсистира на избору стечајних управника случајним избором.

    Наведено је потпуно јасно када се има у виду колики се простор отвара за корупцију приликом одступања од избора стечајног управника на случај.

    Међутим, надовезао бих се на анализу Савета указујући на још неколико момената за које сматрам да су битни у вези с наведеним питањем.

    Прво, изнео бих свој став да метод избора стечајног управника на случај, као је сада постављен, није оптималан.

    Чињеница да већу вероватноћу да добију нови стечај имају лиценцирани стечајни управници који поступају у мањем броју стечајева доводи до тога да ће стечајни управник који има један или два „крупна“ стечаја пре добити нови посао од оног стечајног управника који има шест или седам стечајева с малом или никаквом стечајном масом.

    Сматрам да би много боље решење био избор стечајних управника на случај, али не условљен бројем стечајних поступака, већ условљен системом оцењивања досадашњег рада стечајног управника. Морао би да постоји систем праћења и оцењивања рада стечајних управника, али који би спроводио стечајни суд на основу јасно одређених правила и мерила.

    LjubaПоред наведеног, треба законски решити питање личности стечајног управника у повезаним правним лицима која су истовремено у стечају, проблем географског распореда стечајних управника и стечајних дужника (сада једнаке шансе да добију стечај против неког стечајног дужника у Димитровграду имају стечајни управници из Пирота, Алексинца и, рецимо, Куршумлије), треба уредити питање увођења у рад колега који су добили лиценцу, а немају искуства у стечају и слично.

    Уз јасне законске одредбе и применом одговарајућих рачунарских програма, наведено би се дало решити.

    Друго на шта овде треба указати је погубан утицај Агенције за лиценцирање стечајних управника на избор и каснији рад стечајног управника. Наиме, како је већ речено, стечајни суд може, под одређеним условима, да разреши стечајног управника, а таква могућност је дата и одбору поверилаца.

    Услови за разрешење стечајног управника су законом прописани врло строго, а одлука о разрешењу је подложна правним лековима.

    Ретко се дешава да стечајни управник буде разрешен мимо своје воље.

    Међутим, Агенција увек може да покрене дисциплински поступак против стечајног управника, одузме му лиценцу, а стечајни суд је потом дужан да га разреши. Одлука Агенције о одузимању лиценце је коначна у управном поступку и против ње се може водити управни спор који траје, обично, око годину дана.

    Наведеним се даје за право Агенцији да елиминише одређеног стечајног управника из стечајева по свом нахођењу, без обзира да ли стечајни суд сматра да је у његовом раду било грешака или не. Јасно је да се и овде отвара простор за озбиљну корупцију.

    На крају, навешћу једно своје лично искуство. Када сам 2006. године почео да се бавим стечајем (лиценцу сам добио октобра 2005. године), Привредни суд у Нишу ме је именовао за стечајног управника у једном стечајном дужнику, а тадашња Агенција за приватизацију за повереника у другом. Тако сам, као млади стечајни управник, добио два стечаја управо онаква какви су ми приличили; добио сам најмање стечајне дужнике против којих је те године отворен стечај.

    Колеге које су касније почињале да се баве стечајем нису биле те среће. Добијали су, пре избора стечајног управника на случај, стечајеве које нико неће, а, по увођењу случајног избора, велике и комплексне стечајеве у којима им је било тешко да се снађу. Има доста примера да новопечени колега добије стечај у коме је, из неког разлога, пре тога разрешен стечајни управник. Како изгледа, без икаквог искуства, настављати рад претходног стечајног управника – то препуштам читаочевој машти.

    У свако случају, Агенција за лиценцирање стечајних управника се никада није позабавила описаним проблемима. Њена главна улога у стечајевима против стечајних дужника у приватном власништву је да изрекне казну стечајном управнику.

    Агенција се никада није позабавила ни питањем службене легитимације и значке стечајног управника, питањем честих напада на стечајне управнике у средствима јавног информисања, питањем повремених физичких напада на стечајне управнике и слично. Агенција се, у односу на стечајне управнике, првенствено бави дисциплинским поступцима.

    Љубомир Костић,

    Магистар економских наука

    Лиценцирани стечајни управник с једанаестогодишњим искуством

    (У следећем наставку читајте о посебном изуму српске стечајне праксе, о такозваном „радном стечају“)

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com