Уз све оправдане критике које се могу упутити председнику Србије Томиславу Николићу, постоји неколико позитивних ствари које су обележиле његов петогодишњи председнички мандат.
Након што је 2012. године победио Бориса Тадића, Томислав Николић је одмах испунио своје кључно предизборно обећање.
За разлику од Тадића или Милошевића, Томислав Николић је добровољно абдицирао са позиције која суштински доноси моћ у Србији, места председника Српске напредне странке.
Тиме је створио предуслов да заиста буде председник свих грађана Србије. Дао је позитиван пример и поставио је важан задатак свим будућим председницима Србије. Имајући у виду бахатост и властољубивост актуелних такмаца на Николићево место, тешко да ће они урадити исто што и Николић пре пет година.
Иако је добио мандат народа на непосредним изборима, Томислав Николић је апсолутно поштовао своја уставна овлашћења. А она и поред добијеног мандата од народа, нису велика. Николић није подлегао искушењу моћи и власти, да се попут Тадића, меша у рад Владе, да се меша и у оно што није његов посао по закону и Уставу.
Важна ствар за српску демократију је била и чињеница да је у време док се медијски био потпуно сатанизован, Томислав Николић успео да победи Демократску странку и Бориса Тадића, који су се у то време осилили, бахатили и сродили са влашћу као данас напредњаци. Поистовећивали су државне, са својим личним интересима.
Националне интересе Србије потпуно су подредили бриселским интересима ЕУ у распаду. Тадић, Шапер, Крстић, Марић, Јелена Триван и Џесика створили су медијски мрак. Тома је то срушио, али нажалост није спречио да систем коју су поставили Тадићеви људи не оживе и унапреде неки нови властодршци, који су уз пут развластили и медијски сатанизовали и самог Николића.
Сада је Вучић, уз помоћ истих саиграча, попут Небојше Крстића, Јелене Триван, Миломира Марића, Жељка Митровића и Пинка само усавршио нечасне медијске работе и створио потпуни медијски хаос.
Треба напоменути да је Томислав Николић знао да поднесе изборне неуспехе. Брзо и часно је признавао своје поразе и признавао изборне резултате. Чак и када је побеђивао, а није успевао да обезбеди већину од 126 посланика, није урушавао институције.
Није Николић издао Косово и Метохију, није он 2011. године омогућио пребацивање решавања питања јужне српске покрајине из Уједињених нација, где смо имали подршку Русије и Кине, у Европску унију где савезнике немамо. Није Тома потписао бриселске споразуме, ни први ни други. Није Тома кварио односе са Русијом, већ је радио на њиховом унапређењу …
Има Тома диплома или Тома гробар, како га многи зову, и многе мане. Није му требало да дипломира у позним годинама и на сумњив начин.
Није се на време супротстављао успостављању самовоље човека који институције подређује себи, није враћао законе Скупштини, није се храбро супротставио бриселским споразумима …
Када се узму у обзир сви параметри, ипак је Тома бољи од многих кандидата који претендују на место на Андрићевом венцу.
Председник Николић има и моралну обавезу да пружи народу прилику да оцени његов рад у протеклих пет година.
Каква год та оцена била, служиће му на част после медијског линча који му је приредио његов политички син, који је на крају испао и његов политички гробар.
Љ.П.
