• Gradovi

    Велике силе не одустају од интереса у Украјини

    „Нико на Западу не гледа на Петра Порошенка као на симбол будућности Украјине. Ипак, светским моћницима он се чини као – последња нада”, пренео је ових дана портал „Политико”. Председничка предизборна кампања у бившој совјетској републици ближи се крају. Већ у недељу 31. марта очекује се одлука бирача. Највероватније не и коначна, пошто сва истраживања казују да ни један од кандидата не може да се подичи подршком довољном да се већ у првом изборном кругу на све стави тачка.

    Али, у случају Украјине, та одлука као да и није у рукама њених грађана. Можда су они уморни од свега, али свет није. Посебно не велике силе – САД и Русија. Мада и једна и друга страна у овом сукобу одбијају било каква сумњичења да су спремне да се умешају у суверено право Украјинаца да сами одлучују, чињенице говоре другачије.

    Пропаганда и са Истока и са Запада у пуном је налету, гласачи су обасути најразличитијим провереним и непровереним информацијама. Подсећају их на сиромаштво у којем живе и чињеницу да су се на светској ранг-листи најсрећнијих земаља за 2019. нашли на 133. месту, између Чада и Етиопије. Указује им се на претње по независност земље… Притисци су свакодневни.

    Примера ради, управо постављени главни државни тужилац Јуриј Луценко пожалио се медијима да му је, првог дана по ступању на нову дужност, амбасадорка САД у Кијеву Мери Јованович доставила списак особа које, према мишљењу Американаца, украјинско тужилаштво никако не би требало да гони.

    Са друге стране, а некако у исто време, руски председник Владимир Путин одлучио је да посети Севастопољ, који је заједно са Кримом присаједињен Русији пре тачно пет година. Не треба ни истицати да се поменута посета десила у јеку најжешће предизборне кампање и да је њена порука Украјинцима врло јасна. Додајмо и да су протестну ноту, упућену тим поводом Москви из Кијева, из руске престонице вратили пошиљаоцу – неотворену.

    Објективно, и са Истока и са Запада не стижу сасвим јасне поруке какву би Украјину волели да виде у будућности. Тачније, ко би требало да је предводи. Зна се, углавном, ко кога неће. С тим што се ово „ко кога неће” не односи толико на Европу колико на два већ поменута глобална центра. За сада, главни у игри су Владимир Зеленски, који се више доказао на филму него у политици, потом актуелни шеф државе Петро Порошенко и Јулија Тимошенко, некада вођа „наранџасте револуције” (на прелазу из 2004. у 2005. годину) и потоња не претерано успешна премијерка.

    И док је Порошенко у потпуности ослоњен на милост САД (не обавезно и земаља ЕУ), Јулија Тимошенко је већ показала да није несклона сарадњи са онима којима је, са било које стране, Зеленски потпуна непознаница. Вођење државе свакако није позоришна представа, а посебно не комедија у којој се он прославио.

    У Вашингтону, не без основа, процењују да је земља коју предводи Порошенко „зрела” да им падне у руке. Обећања о отварању врата Европске уније преварила су многе, па зашто не би и Украјинце. Наравно, сметња је Москва. Не толико због и даље присутног осећања заједништва обичних житеља две бивше совјетске републике, и уплетености у побуну у Донбасу, колико из стратешких потреба Русије при одвраћању САД и НАТО-а од својих граница.

    Додајмо свему и став Јевгенија Мурајева, депутата Врховне раде и такође кандидата у недељној трци. По њему, уколико би Украјина ступила у НАТО, то би значило и мешање алијансе у сукоб у Донбасу. А то је, по њему, директан пут у трећи светски рат.

    Украјинска власт, ко год је буде водио, остаје ровита, пре свега због унутрашњих проблема. Спољне ће на себе преузети глобални супарници. Па ко буде вештији.

    Link Izvora

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com