Серијал: Стечај у очима Савета за борбу против корупције (3)
Према Анализи стечајног законодав
ства коју је донео Савет за борбу против корупције крајем 2016. године, у стечају је апсолутно привилегована држава, оличена у својим органима, локалним самоуправама, јавним предузећима и установама.
Држава, пре свега, располаже информацијама којима други повериоци и учесници у поступку не располажу. Државни органи увек могу до детаља да сагледају пословање стечајног дужника кроз податке које ови обавезно достављају државним органима и институцијама (годишњи завршни рачуни, пореске пријаве), као и помоћу налаза инспекцијских органа и органа гоњења.
Држава је законом изузела из стечаја јавне агенције и правна лица која је држава основала и на њих пренела јавне приходе или их финансира из буџета.
Држава је одредила и групу од једанаест предузећа у друштвеној својини против којих се не спроводи стечај.
Највећа нелогичност, која би се, можда, могла схватити и као злоупотреба, је чињеница да је Агенција за лиценцирање стечајних управника по сили закона стечајни управник у предузећима која већински послују јавним или друштвеним капиталом. Према наведеном, држава је већински или једини власник неког привредног субјекта, држава против тог субјекта може да покрене стечај, државна агенција је у њему стечајни управник, држава је у таквом стечају привилеговани поверилац (има, као што смо рекли, информације које други повериоци немају), државни органи (инспекцијски и други) контролишу пословање стечајног дужника – држава се пита за све.
Стечајни суд, такође државни орган, али независан од извршне власти, у томе има подређену улогу. Стечајни суд не може да разреши стечајног управника, нема реалне могућности да му било шта наложи, једино може да сервисира рад Агенције за лиценцирање стечајних управника као стечајног управника!
Према наведеном, једнакост различитих облика својине, прокламована Уставом, у стечају не постоји. Држава, као власник предузећа у стечају, и даље води његово пословодство, што у стечајевима с приватним капиталом није случај.
Нарочито је проблематично стање у стечајевима против предузећа која су у већинском јавном власништву, али имају и приватне сувласнике. Држава се у таквом стечају потпуно пита о свим битним моментима поступка, а приватни сувласници немају готово никаква права.
У наведеном стању ствари, закључује Савет за борбу против корупције, отвара се широк простор за свакојаке злоупотребе и корупцију. Не постоји механизам који би приволео Агенцију за лиценцирање стечајних управника да се, као стечајни управник, понаша савесно, одговорно и законито.
Агенција за лиценцирање стечајних управника, тамо где обавља улогу стечајног управника, својом одлуком, без јасних критеријума, поставља одговорно лице у стечајном дужнику из редова лиценцираних стечајних управника. Такво лице за свој рад одговара једино Агенцији која му је и издала лиценцу и омогућила да се бави тим послом! Наведеним се отвара простор за произвољности, непословно понашање и неодговорно вођење стечајних поступака.
С друге стране, лице које је поставила Агенција њеним интерним актима је строго везано да готово све послове стечајног управника обавља уз писану сагласност Агенције, а у Регистру привредних друштва је једино то лице уписано као одговорно лице. Позивам читаоца да се стави у положај одговорног лица у правном лицу које не може самостално да донесе готово ни једну одлуку, а одговара за пословање тог правног лица.
Јасно је да је описани начин поступања погрешан и врело штетан и да је неопходно да претрпи озбиљне измене.
Слични проблеми постоје и у стечајевима с приватним капиталом, али о томе у наредном наставку.
Љубомир Костић,
Магистар економских наука
Лиценцирани стечајни управник с једанаестогодишњим искуством
